Opančar „agencija“: Osećam se prevarenim

Kada sam, 1961. godine, radio na izgradnji velike kružne hale Beogradskog sajma – Omladinska radna brigada „Dragan Mauzer“, bio sam ponosan. Imao sam osećaj da radim za svoju zemlju i nijednog momenta mi nije smetalo što smo za taj rad bili plaćeni samo priznanjem – udarničke značke, povelje za najbolju brigadu ...

Bili smo smešteni u brigadirskom naselju u ulici Steve Todorovića na Banovom Brdu i odatle smo svako jutro išli organizovano po brigadama, uz brigadirske pesme, do Beogradskog sajma i nazad. Ništa nam nije bilo teško, ni posao ni kad smo se umorni vraćali u naselje. Građani su nas usput pozdravljali i to nam je bila dovoljna nagrada. A bili smo i presrećni kad nas je naša opština Čukarica, kao jednu od najboljuh brigada, nagradila dvonedeljnim  letovanjem u Ulcinju, opet u skladu sa svojim mogućnostima. Na kamenitom brežuljku, par stotina metara od gradske plaže razapeli smo šatore, improvizovali kuhinju, neko je išao u nabavku, neko pomagao tetka Marici u kuhinji. Ostalo mi je u sećanju to letovanje kao posebno -  u odnosu na druga letovanja koja sam sebi kao čovek koji se bavio ozbiljnim poslovima kasnije mogao da priuštim.

Pokušajte danas sve to, a posebno entuzijazam kojim smo bili nadahnuti, da zamislite. Šta se to desilo sa nama? Kada sam svojoj deci pokušavao da pričam o tim vremenima, prekinuli bi me i rekli – Pusti matori, bila su to neka druga vremena.

- Koja druga vremena, ovo su druga vremena. - govorio bi im.       

Danas se osećam prevarenim – Beogradski sajam se ruši. Ruše ga  neki ljudi, podolazili od kojekuda, zbog „Beograda na vodi“. Projekta za koji samo oni znaju i ko su njegovi vlasnici i koliko su i kome ti vlasnici platili za sve to – za atraktivno gradsko zemljište, za most koji će da se ruši, jer smeta novim stanarima koji su tu pokupovali stanove po cenama i dvostruko većim u odnosu na aktuelne tržišne – ni ko su bili srećni prodavci. Beograd to sigurno nije, on je u tom poslovnom poduhvatu bio i najveći gubitnik – nema pojma kome je „poklonio“ svoje najatraktivnije gradsko građevinsko zemljište, najveći izvor komunalnih prihoda u svim civilizovanim zemljama sveta, sredstava iz kojih bi mogao da se gradi i metro i kanalizacija i putevi i ostala gradska i prigradska infrastruktura.

Sve je to obavijeno velom tajni u koje su upućeni samo oni posvećeni, a samo jedan čovek je ovlašćen da građanima objašnjava sve dobrobiti od takvih projekata i takvih načina poslovanja.

Nisam ja zatucani građanin koji će u sve što nam se nudi da poveruje. Dobar deo svoje karijere proveo sam po svetu na ugovaranju takvih poslova i ovde izjavljujem da ni u jednoj afričkoj zemlji – a u mnogima sam se tim pslovima bavio, nisam naišao na takav način poslovanja.

Ekser na kovčeg i neposredni povod zbog čega baš sada o ovome pišem, je najnoviji zakon o besplatnoj dodeli gradskog građevinskog zemljišta budućim investitorima – najkrupnijeg izdatka  koji bi u civilizovanim zemljama prilikom investicione izgradnje imali. A čini se da je i ona druga strana imala svoj neposredni povod. Projekat Beograd na vodi se širi a zemljište Beogradskog sajma ima svoju cenu na koju srećni dobitnici nisu računali, pa je to valjalo regulisati zakonom – i za to i za ono prethodno, ako bi sutra nekome palo na pamet da to pitanje postavi. A javna tajna da su među najkrupnijim dobitnicima i neke prebogate arapske zemlje, me čini i duboko nesrećnim. Pogotovu kad vidim da smo mi jedna od retkih evropskih zemalja koja nema metro, koji će konačno početi da se gradi –  da zaposleni ne bi po povratku sa posla satima putovali svojim kućama, gradnjom po svemu sudeći na opisani način, kreditima za koje ćemo se i dalje zaduživati.    

U mom selu ima jedan opančar.        

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić