Opančar „agencija“: SA FRUŠKE GORE VILA KLIČE ŽIV NAM BIO PREDSEDNIČE!

Evo već dva dana me ne napušta parola kojom su Fruškogorci dočekali svog voljenog predsednika – SA FRUŠKE GORE VILA KLIČE ŽIV NAM BIO PREDSEDNIČE! Nije tu reč ni o vlasti ni o opoziciji. U pitanju je zabrinjavajući nedostatak ukusa i svojevrsna idiotarija. Čovek sam ozbiljnih godina, ni na koga nisam ljubomoran, nikome ništa ne zavidim, imao sam sreću da zbog posla kojim sam se bavio, prođem svet uzduž i popreko – bio sam i na dalekom istoku i u mnogo zemalja Afrike, živeo sam i u vreme Tita, Staljina, Fidela Kastra, Haile Selasija, Mao ce Tunga, ali nigde ne videh i ne čuh toliki šlihteraj. Nisam, doduše, bio u Severnoj Koreji, nije valjda to to.

A u nastavku, dobrodošlica – čita je jedan zipovani zvaničnik, sudeći po časti koja ga je zapala, slutim da je jedan od najvažnijih žitelja, po svemu sudeći i autor: „Sagradiste puteve i pruge, stadione potrepštine druge, ulepšali gradove i sela ... „ sve propraćeno narodnim kolima, harmonikaši... Udri! Jedino smo ostali uskraćeni što se i ON – koji zna sve i svašta, nije uhvatio u kolo, sebi u čast, najbolje na „kecu“ jedino je to na njegovom nivou.

A da sam ja ON, prvo što bih uradio, naredio bih prvom do sebe – Vesiću na primer, njega je na ovim obilascima Srbije – kampanji bez objavljene kampanje zapala uloga koju je igrao Zoran Drobnjak direkror Puteva Srbije,  da makne onu skaradnu parolu i onog veselka što čita stihove dobrodošlice, jer bio bi me blam.

Šta se to desilo sa Vojvodinom, Fruškom Gorom, Rumom, Novim Sadom „srpskom Atinom“ prestonicom kulture. Nije valjda toliko poguban uticaj kadrova koji nam odatle dolaze – Aleksandra Martinovića, Milenka Jovanova, Marijana Rističevića, Miloša Vučevića ... 

NJEMU to očigledno ne smeta, voli on to, a i mi smo se navikli. U sećanju su takvi izlivi osećanja i od strane njegovih najbližih – na primer Vučevićeva pozdravna zdravica na partijskoj slavi te stranke po preuzimanja funkcije predsednika SNS-a, u kojoj svog prethodnika, uvaženog gosta Vu-či-ći-ija, naziva lokomotivom, koja će i dalje da vuče njih u prvim vagonima, pa ministar Tomislav Momirović u priči: Ja Toma Mona sa dvojicom Vučića i dr.

Posle takvih izliva ljubavi i dobrodošlica ON se hvata mikrofona i kreće – veće plate, veće penzije, pametne table, putevi ... „Vesiću, koliko košta tri kilometra puta ..., kol’ko je to u parama? – Vesić odgovara spremno, kao iz puške, ON prenosi – “Četres pet, pedeset miliona”, taman onako kako i prave  računice za puteve. U poslednjih nekoliko dana posetio je sa svojom svitom Lovćenac, Novi Pazar, Batajnicu, Petrovac na Mlavi ...

Iz Petrovca na Mlavi, tamo je ON otvorio lokalni most – što bi samo za sebe za namernike trebao da bude i radostan događaj, međutim stiže i vest – po odlasku visokih gostiju i uobičajenog performansa koji je tim povodom upriličen, na most je vraćena mehanizacija, radnici, stavljena je tabla – Radovi na putu, saobraćaj zabranjen ...

Voli ON da se i tim metodama služi, ostalo mu to još iz vremena Miloševića. Na pitanja – da li su ovi svakodnevni performansi izborna kampanja pre zakazanih izbora, ON to odllučno demantuje – dužnost mu je kao predsedniku da razgovara sa ljudima. Da, Predsedniće, lepo je to, ali ne i „predsednička“obećanja koja im usput dajete – koja i ne spadaju u predsedničku nadležnost, i njihovo uverenje da ste vi preuzeli sva ta ovlašćenja i da jedino vi to možete i da im ispunite. Pravnik ste i svakako znate šta to znači. 

Dragi Fruškogorci, u prijatnom sećanju su mi ostale posete vašim vinarijama – vaš bermet je najbolji. Ne verujem da ćemo se uskoro videti. Zbog vila i duhova.  

U mom selu ima jedan opančar.        

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić