Foto: 
Zoran Petković

Pomenulo se, ne povratilo se...

- Ma, gospodine, mi smo trenutno u ratnom stanju, ne možemo da se bavimo time! Rešavajte to sami!

Godina 1999... Žena i ćera u skloništu, ja igram ruski rulet sa NATO paktom i donkihotovski jurišam na neprijateljske medije... U jednom trenutku skapiram da me je, između „šizele“ i „smirele“ (sirene za početak i kraj vazdušne opasnosti), iznurenost bacila u komu i da, ovako sanjiv, pojma nemam da li je trenutno bezbedno da porodicu vadim iz podruma. Tražim flajer kojim se građanstvo obaveštava o postupcima u slučaju vazdušnog napada i okrećem broj kontakt-telefona. Javlja se neki major.

- Dobar dan, ovde građanin (predstavim se). Imam predlog koji bi mogao da bude koristan: naredite lokalnim televizijama da u okviru postojećeg logotipa na ekranu postave crveni ili zeleni kružić, u zavisnosti da li je trenutno vazdušna opasnost ili ne.

Odgovor odgovornog starešine pročitali ste u prvoj rečenici ovog teksta.

Tako sam, samoinicijativno, uz bajonet upornosti i rafal rečitosti započeo juriš. Negde su me ubeđivali da je to nemoguće, negde me nisu puštali da uđem („ratno je stanje“), negde je telefon bio non-stop zauzet, tek, posle nekoliko dana, moja ideja je počela da se realizuje. Upravo onim redosledom kako sam cimao ljude, na niškim televizijama (tada ih je bilo 3-4) počele su da se javljaju ikonice aviončića, tekst „vazdušna opasnost“, itd. I, gle čuda, neku nedelju kasnije to proširilo i na RTS i beogradske lokalne stanice.

Naravno, to bi bila samo zanimljiva priča za buduće unuke da Voljeni Vođa nije ovonedeljnim veličanstvenim mitingom napustio geografsku matricu predizborne kampanje i izmestio je u istorijsku. Umesto standardne posete jednom od „dvopadežnih regiona“, poseta Nišu postala je poseta „Regionu ratnih uspomena“. Sirene, zamračenje, slike eksplozija na ogromnom ekranu i zvukovi bombi sa moćnih zvučnika naprasno su otresli prašinu sećanja.

Zašto mi onda ovo podsećanje na to da sam pre 2 decenije „ispao pametan“ ostavlja ukus teške gorčine u ustima? Nije li moj „juriš“ (ili, bolje rečeno, „iskopani rov“) bio mnogo vidljiviji od onoga što je ogromna većina ostalih rezervista radila? Izležavanje po seoskim školama i blejanje u nebo (tzv. „golubarenje“), bila je dominanta aktivnost većine prijatelja koji su imali drugačiji ratni raspored od moga.

Mučninu izaziva činjenica da je neko decenijama primao platu (visoku, oficirsku), dobio veliki stan, imao privilegiju lečenja u najboljim, vojnim ustanovama da bi svakodnevno, u toku osmočasovnog radnog vremena razmišljao na temu „kako u eventualnom budućem ratu organizovati zaštitu stanovništva“.

Umesto toga, rat je izbacio na površinu javašluk, glupost i nekompetenciju: sirene su se prvih nedelja jedva čule, lokalni „komandanti skloništa“ nisu pojma šta da rade, insistiralo se na „totalnom zamračivanju“ (po pravilima koje je pisao general Nedić), bez obzira što su u međuvremenu izmišljeni infra-crveni nišani i što su avioni i „tomahavci“ navođeni GPS-om sa (mili)metarskompreciznošću. A onda je najbolje i najpotpunije zamračivanje Niša odradio sam Vesli Klark poslavši zlikovačkog pilota da raznese trafo-stanicu kraj puta za Nišku Banju.

Glupost je imala i druge pojavne oblike...

Jedan vrhunski inženjer došao je u Komandu Niškog garnizona sa predlogom da se pokuša ometanje krstarećih raketa elektronskim putem. Umesto da ga saslušaju, poslali su ga na jedan od mostova da - pali gume! Zaboga, pa zna se da je u Bosni neki deda Miloje palio seno i tako zbunio krstareću raketu, tako da su se na nišavskim mostovima kadionice za rasterivenje „milosrdnog anđela“dimile iz sve snage. Pitanje kako to da dim prve krstareće rakete koja je pogodila zgradu Komande nije omeo pogodak druge, niko nije postavljao.

Svuda po gradu organizovane su „patrole“ u potrazi za famoznim „lokatorima“. To što je jedan redovni profesor Elektronskog fakulteta prepoznao u „lokatoru“ prikazanom na državnoj televiziji svoj stari uređaj sa meteorološkog balona, nije bio dobar povod da se (u dogovoru sa vojskom) pokuša sa radio-goniometrijskim otkrivanjem stvarnih neprijateljskih uređaja. Umesto toga, širom zemlje je korišćen metod „Marica bere jagode“: patroldžije idu i blenu „dal ima nešto da blinka“. Pitanje zašto bi uređaj koji je neprijateljski špijun postavio radi povećanja preciznosti gađanja odavao svoj položaj svitkanjem LED diode, takođe je izostalo.

Pitanja koja izazivaju mučninu su se u međuvremenu množila.

Kako to da se broj poginulih ne zna tačno, „u glavu“? Kao, na primer, broj šetača na protestima? Kako može da se piše „između 1300 i 2500“? U pitanju su ljudski životi, a ne krompiri na kvantašu ili rata u „švajcarcima“! I da li se u žrtve bombardovanja ubraja i Ćuruvija? Ili moja draga školska drugarica sa dvoje dece? U pokušaju da izbegne bombardovanje, zakucala kolima u banderu pred Solunom… Tri kovčega u jednom grobu i zvuk zemlje koja bubnja po poklopcima… Ne, Bog, definitivno ne postoji!

Mučnina raste i sa drugim pitanjima...

Da li je bombardovanje moralo da se desi? Da li je razlog bilo to što je šlic tupavog Klintona bio pod lupom Senatske komisije? Vrhovni komandant se ne smenjuje u ratu, a sitno bembanje udaljene zemlje poništava dokaze štrckanja po Oralnom kabinetu. Siria or Serbia? Nevermind!Film o medijskoj zloupotrebi rata radi opstanka na vlastisnimljen je samo neku godinu ranije…

Ili je možda povod to što se bližio 50. rođendan NATO pakta? Pa ga je trebalo proslaviti „radno i svečano“? Padom berlinskog zida prestao je razlog postojanja Alijanse, a jedna „humanitarna misija“ obezbeđuje generalima prekoredno unapređenje. Pražnjenje vojnih magacina od municije kojoj ističe rok mu dođe dodatni bonus. Još ako u akciji obore „nevidljivi bombarder“, par milijardi iz budžeta baš bi lepo leglo za razvoj još nevidljivijeg.

A možda je seme zla posejano desetak godina ranije? Od „suštinske autonomije“ koju je naš vrhovni komandant ukinuo Šiptarima, pa do suštinske autonomije iz rezolucije „16 do 1“ prošla je samo jedna decenija. U toj rezoluciji pominje se, gle čuda, „po modelu Rambujea“. Da li ga je onda trebalo potpisati? Da li je Sloba stvarno mislio da može da pobedi ili je ulazak u rat bila samo maska za mufljusko prisvajanje državne rezidencije?

Gađenje, gađenje, gađenje… Uh, ne mogu više! Zbog mučnine izazvane fekalnim zagađenjima iz prošlosti ovoga puta preskačem sam povod prisećanja. Miting na kome se patrijarh svodi na Vulina, a Vučić proliva krokodilske suze nad žrtvama svoga nekadašnjeg političkog delanja, ostavljam za neki drugi put.

Pomenulo se, ne povratilo se… U oba smisla reči.

Komentari

Komentari