Poslovice i klanje

''Stara'' jevrejska poslovica veli da je bolje kad Rusi zavrću gas nego kad ga Nemci puštaju. ''Stara'' politička mudrost objašnjava da su parlamentarna demokratija i izbori koje ona nosi prevaziđena stvar, ali se mora primenjivati, jer još nije izmišljen bolji sistem. ''Stara'' srpska doskočica objašnjava da ako već moraš živeti u demokratiji trudi se da s' vremena na vreme svrgneš demokratskog diktatora – na izborima, naravno, demokratski.

Sve ove mudrolije naravno danas u Evropi ne vrede ni pišljiva boba, osim one vezane za ruski gas. Jer se u Evropi, a samim tim i u Srbiji već duže vremena na izborima bira između dva zla: birajući se ono manje. Dakle, iza ove ujdurme stoji pojam i reč ''demokratija'' čiji je osnov pravo građana da glasaju i biraju. Ali ne i da odlučuju!!! Reklo bi se, kako rekosmo, model star i prevaziđen, a boljega nema, niti prelaznog rešenja koje iskuljčuje revoluciju.

Naravno da su demokratija i pravo izbora uslovljeni i usko povezani, a u pozadini toga kao glavni produkt treba da stoje: državnost, ljudska prava i slobode. Međutim, još od antičkih vremena primećivala se manjkavost svega toga vezano još za onu skasku koja govori da u demokratiji dva čobanina mogu nadglasati jednog Platona (ili: Sokrata, svejedno je). Kada bi nekim čudom, danas u Srbiji, vaskrsli Tesla, Pupin, Milanković, Alas, Crnjanski i Mita Opančar, sedam kompletnih idiota bi ih preglasali i izabrali vlast po svojoj idiotskoj meri. (Zašto Mita Opančar? Jer je bio dobar majstor i domaćin, te pošten čovek).

Demokratija i glasanje podrazumevaju da sadašnja vlast u Srbiji sa 48% glasova od 50% izašlih, dakle sa jednom četvrtinom glasova, ima neograničenu vlast i moć. Sad, i ako je onih 2 miliona Vučićevih potencijalnih demonstranata više od tih 48%, on ima pravo da kaže da ga ulica neće smenjivati i ako je veći deo političke karijere proveo na ulici – jer to nije demokratski. Demokratija i pravo glasa podrazumevaju, recimo, da danas-sutra građani Pariza izglasaju da se u tom gradu mora živeti po šerijatskim zakonima. Šta, mislite da ne može?! Čekajte, ako se skupi dovoljan broj glasova: zašto da ne?

Čime želim da poentiram sa ovom pričom? Naravno, Bregzit-om. Tek je par procenata glasova odlučivalo o konačnom rezultatu i evropskoj budućnosti. Sada je pola građana Britanije nezadovoljno, a druga polovina ne zna da li da se raduje ili da tuguje. I isto bi bilo da je rezultat bio drugačiji. Dočim, dok je u Srbiji nezadovljono ¾ građana, ali ko ih jebe kad ne izlaze na glasanje i ko nas jebe kad nemamo za koga da glasamo. Recimo to i ovako: na prehodnim izborima 52% građana Srbije, od 50% izašlih, se izjasnilo protiv Vučićeve politike, ali pošto je ta većina imala ''protiv koga'' ali nije imala ''za koga'', on danas ima apsolutnu vlast.

Šta je još naš skorašnji srpski apsurd?! Srpski predsednik vlade kaže da u Srbiji neće biti referenduma, jer bi se građani Srbije izjasnili kao i Britanci. I tu, u toj rečenici, nameće se glavno pitanje i odgovor o nedostaku demokratskog odlučivanja putem glasanja: ukoliko bi se srpski narod zaista izjasnio poput Britanaca po pitanju EU, onda nije istinita floskula koju Vučić upotrebljava da su njemu ''građani Srbije dali mandat da nastavi sa svojim evropskim putem''!!! Shvatate li?! Morate priznati da je to kontradiktorno.

Gornjim tragom možemo zaključiti da bi se sadašnji sistem tzv. ''demokratskog biranja'' mogao definisati kao pravo ovaca da izaberu koji će ih vuk zaklati i pojesti. Nekad čak i ne pojesti: samo zaklati. Ali, klanje im ne gine ma koga izabrali.

Igor Đurić