Zatupi, pa vladaj!

Uzbudi me taj optimizam koji neki još uvek imaju, sve te motivacione poruke, mantre, te sugestije kako po hrišćanskim ili nekim drugim, budističkim recimo, načelima da se opstane u svetu koji nikad nije bio suroviji i krvožedniji. Dođe mi da zasuzim  nad dobronamernošću tih pozitivnih pajaca zabrinutih nad sudbinom sveta koji se davi u sopstvenim izlučevinama i produktima bioloških procesa davno otrgnutim prirodnim zakonima.

I za razliku od onih koji neprkidno nariču nad zlehudom sudbinom sebe i svojih bližnjih ukazujući na separatne gadosti kompletnog usmrdelog sveta, koji do besvesti ponavljaju kako govno smrdi ne uspevajući da shvate kako je to uopšte moguće i kako to niko osim njih ne oseća sa približno istim intenzitetom, ovi prvi, ogrnuti svojom optimističkom smirenošću, verujući još uvek u ono dobro u čoveku, neprekidno nas ohrabruju sa svojih misaonih uzletišta da istrajemo i da će, koliko sutra, biti bolje.

Budite uporni, kažu ovi psiholozi, verujte u dobro i dobro će se desiti, činite dobro i dobrim će vam se vratiti, mislite pozitivno i prizvaćete sreću koja stoji pred vašim usranim vratima, i tako redom, kroz vekove i milenijume sve do naših dana u kojima su, reklo bi se, već iscrpljene sve zamke i opsene kojima kojekakvi moćnici drže u pokornosti dobar deo čovečansta koje, opet, kao da oduvek traži da bude zajebano. Uostalom, tako je dresirano, to mu je vremenom postalo sastavni deo one kiseline koja mu život čini slatkim ili gorkim.

Naučen je čovek od znalaca koji su na neki volšeban način uspeli da stupe u kontakt sa samim Bogom, da je čovek smrad već po rođenju, da bi trebalo da bude zgađen nad sopstvenom pojavom i činjenicom da je tu samo da bi zagadio već dovoljno zasrani prostor sebi sličnim puvanjcima. Mada, kada se malo bolje pogleda i razmisli, to je u velikoj meri i tačno. Čovek je zlo, a život među ljudima je pakao, govorili su oni koji su imali prilike da duboko uđu u ovu problematiku i uglavnom sopstvenom kožom plate tu spoznaju.

U skladu sa tim to mirenje sa sudbinom može da bude i shvaćeno, čak opravdano, ali se nikako ne može računati sa tim da će sreća zadesiti one koji veruju da će se to desiti, da će se isceljenje bolesne duše odigrati samo od sebe ili kao posledica molitve nekom Bogu koji je zapravo i smišljen da bi bilo ovako kako je. Jer, nema Boga, a i ako ga ima on je sve samo ne ovo o čemu nam se bulazni već hiljadama godina. Svako je bog za sebe ili, prostije rečeno, svi smo mi Bog i time je naša pojedinačna tragedija još tragičnija. Opsenari su nam davno oduzeli svest o sebi kako bi od čovečanstva napravili glupu masu podobnu za rintanje i mužu. Sve što je ukazivalo na pravo stanje stvari jednostavno je uklonjeno, da ne smeta.

I razumem ja tu potrebu da se opstane po svaku cenu, da se podigne duh nacije, da se ojača moral, da se stres svede na minimum saznanjem da to tako mora da bude i da je potrebno da ja budem pozitivan kako bi se napravio balans u interakciji sa negativnim. Ali, to je zabluda, čak bi se moglo reći zločin nad sobom i drugima. Nema balansa, nema koktela dobra i zla u istom šejkeru, nema suživota na suprotnostima koje su dijametralne i drugu stranu kvalifikuju kao najveće zlo. Kada se jednom izgubi harmonija, kao jedini princip koji upravlja svim i svačim, onda dobijemo kakofoniju od koje pucaju bubne opne i orkestar svirača na bankomatima i mrtvačkim sanducima. Ne ide to!

No, svako ima pravo da traži sopstveni model preživljavanja kataklizme, ako je u tome suština. Ali, da bi se i to desilo ljudsko biće mora da poseduje bar minimum dostojanstva jer je to ono što ga i čini ovim što jeste. I tu sve iluzije padaju i sve pozitivističke zablude u obračunu sa zlom izgledaju jadno. Gledate svakodnevno te nesrećnike po kojima pljuju, koje omalovažavaju, izvrgavaju ruglu, s kojima se ponašaju kao sa državnim neprijateljima, kojima obeščašćuju žene, ćerke, sestre, koje samozvane vođe nacije i njihovi epigoni tretiraju kao ljudski otpad, smrad, neprilagođene kreature kojima bi se trebalo najebati i majke. Ubiti dostojanstvo u čoveku je najveći zločin, veći od fizičke egzekucije. Tim veći ako je ubica spodoba bez elementarnih ljudskih karakteristika u vidu političara ili sledbenika ešelona vladajućih mediokriteta. I onda imamo to da nam o sudbini odlučuju šoravi, žmiravi, balavi, slinavi, podmukli, sebični, nastrani i usmrdeli od bavljenja takozvanom politikom. Onda imamo to da se politika doživljava kao partija pokera u kojoj pobednik uzima sve, čak i pravo na život svojih protivnika. I to je to, do novih izbora na kojima će ljudski talog da odluči o volji svih, a za potrebe svojih nalogodavaca kojima je potreban talog da kinji i drži u strahu sve što misli i što bi da živi normalnim životom. I nema tu nikakve mantre, molitve ili motivacione poruke koja će vas dovesti u stanje prividnog blaženstva u ovoj sveopštoj kibli od čijih je isparenja i najistrajnijim čovekoljupcima pomućen razum. Život ne znači biti živ, kao govedo, već živeti punim plućima i smeti pogledati u oči sebi i svojima. To ovde nije slučaj. Pema tome  mi smo sami pristali da  budemo gomila mrtvaca koji hodaju. Nije li već to dovoljno da se osvestimo i zapitamo: šta će biti sa ovim svetom ukoliko svako od nas, kao osvešćeni pojedinac, ne krene u obračun sa zlom? A zlo je sve, osim dobrog.

Ivan Rajović