Gost portala

Eto, svet mi se učinio verodostojan i autentičan kao razbijeno ogledalo. Zapravo, on to i jeste!

Vidi, meni je u mojoj glavi sasvim u redu, ponekad pomislim da mi drugo ništa i ne treba, a onda odem negde, van tog svog udobnog, a opet raskošnog i dosta nemirnog sveta u realnost, u gužvu, buku, među lica i uštogljene norme i samo se bezveze iznerviram.

Ovoga puta, ne glasa se za prazna obećanja, ovoga puta se odrađuje pravo na život, odnosno privilegija na njega u vidu radnog mesta.

Momčilo Bjeković

Ćutala je uživajući, barem se činilo tako, u šumljivom brbljanju vetrova koji je kvario tišinu, ali uvek skladno, uvek šarmantno, nepretenciozno, taman kada bi bezvučnost postala teška, bremenita i nepodnošljiva.

Mnogih smo se nagledali. To su stari prekaljeni borci za ustoličenje svoje zadnjice u udobnu fotelju. Ima ih kao kusih pasa. Transformisana pozicija i obezglavljena opozicija.

Tolika patnja za prosvetljenje. Ali vredi. Možda prosto ne može drugačije.

Zar nije, u najmanju ruku zdravije, ne tumačiti je više, ne nalaziti način da se adaptiraš u nešto što je otpad Sveta i područje za eksperimentisanje i isprobavanje različitih, svakodnevno nastajućih varijanti socijalnih, ideoloških, bioloških, fizioloških, psiholoških, eugeničkih i ostalih konstrukcija i zamisli Nezamislivih, tih “daljinskih upravljača” Sveta...

U svetu u kojem se pretežno, ponovo nažalost, krećemo kroz ulice u kojima nas na svakom ćošku čeka neki interes, neko okorišćavanje, teško je nekome nešto ponuditi od srca, i pritom još od srca reći mu „Izvoli“. Izvoli, divni (ili manje divni) čoveče, nudim ti nešto, što možda i ne mora biti toliko naizgled vredno, ali ti to nudim iz svojih polupraznih dlanova i srca punog ljubavi i topline!

Partija dobrog uživanja.