Gost portala

Znaš što mi je kad sve moje priče zamijene groznićave tišine polu-tuge, polu-dosade?

Rašila sam se da bih disala, da bih mogla da rastem.

Od nas se i ne traži da prednjačimo, već samo da budemo bar toliko dresirani da ne ujedamo i ne komplikujemo stvar. Važne uloge u svetu, a naročito ovde, već su davno podeljene i sve će biti onako kako mora da bude.

Čudan je pogled sa beogradskog solitera. Sve je mirno i mirišljavo. Vide se samo Dunav i Sava. Kako su lepi! Ko još ima Avalu i Kalemegdan? Ibar je suviše daleko, i prljav. Dolina kesa. Morave su se iskrivile.

Svi imamo potrebu da smo okruženi ljubavlju, iskrenošću, razumevanjem, podrškom. Svi volimo kad uspemo da nas ljudi, do kojih nam je izuzetno stalo, potapšu po ramenu, pohvale, da se iskreno s nama raduju.

I šta nas zaista ispunjava ili čini suprotno? Šta nas uništava dok je sva naša energija kanalisana na objekat „mržnje“ koji, i kada bi nestao, ne bi izlečio naše nezadovoljstvo...

"...kako reći da te je baš briga što su oni pošteni i čestiti, ne ide, ne uklapa se u već dogovorene društvene norme i nadzore,..."

Na portalima, a posebno onim novinarskog ili kulturnog sadržaja, ponajviše se pazi da određeni tekst ne ode u objavu nesređen, neuređen, nelektorisan i nerevidiran.

Počnite da gledate sebe kao dušu sa telom, umesto kao telo sa dušom, i videćete rezultate

Čovek je u suštini sebično biće, ali ne svi i ne uvek. U situacijama masovnih kataklizmi to je naročito izraženo, gotovo isto kao i neočekivano samopožrtvovanje pojedinaca u korist drugih, pre svega dece. To je, valjda, nagon, jedan od retkih koje smo zadržali od naših životinjskih početaka, pre nego što smose oljudili i postali ovo zlo koje hoda na dve noge.