Gost portala

Gladijanci su živeli u svetu strave i užasa, bez hrane, lekova, ljubavi i svega ostalog. Jedino je smrt bila nešto što je sasvim izvesno i sa čim su mogli da računaju bez iluzije da će im izmaći.

Pravi Srbin ne zna za pasivnu agresiju. To se u srpskom jeziku zove podjebavanje.

Znaš što mi je kad sve moje priče zamijene groznićave tišine polu-tuge, polu-dosade?

Rašila sam se da bih disala, da bih mogla da rastem.

Od nas se i ne traži da prednjačimo, već samo da budemo bar toliko dresirani da ne ujedamo i ne komplikujemo stvar. Važne uloge u svetu, a naročito ovde, već su davno podeljene i sve će biti onako kako mora da bude.

Čudan je pogled sa beogradskog solitera. Sve je mirno i mirišljavo. Vide se samo Dunav i Sava. Kako su lepi! Ko još ima Avalu i Kalemegdan? Ibar je suviše daleko, i prljav. Dolina kesa. Morave su se iskrivile.

Svi imamo potrebu da smo okruženi ljubavlju, iskrenošću, razumevanjem, podrškom. Svi volimo kad uspemo da nas ljudi, do kojih nam je izuzetno stalo, potapšu po ramenu, pohvale, da se iskreno s nama raduju.

I šta nas zaista ispunjava ili čini suprotno? Šta nas uništava dok je sva naša energija kanalisana na objekat „mržnje“ koji, i kada bi nestao, ne bi izlečio naše nezadovoljstvo...

"...kako reći da te je baš briga što su oni pošteni i čestiti, ne ide, ne uklapa se u već dogovorene društvene norme i nadzore,..."