Gost portala

Tako to počne...dosada, pa sjećanja...

Više nije u modi radovati se sitnicama, a potpuno je neprimereno biti entuzijastičan sada kad je talas beznađa zahvatio čitavo društvo.

Mnogo je lepše i lekovitije slušati besmislice drugih nego verovati sebi.

Suvišnost oca u epohi koja ne prepoznaje ljudskostniti sadrži kodekse časti, u vremenu koje se gnuša altruističkog pristupa životu, postala je neminovna i neizostavna.

Čovek koji živi u slobodi, to jest nije u tamnici ili zatvoru, može smatrati da je izuzetno srećan.

Poenta je da smo mnogo izgubili, a ono materijalno, tek je sekundarno. Izgubili smo od svesti, od duha, od samopoštovanja, dostojanstva, ponosa, volje…

Godišnji običaji za većinu nas predstavljaju cikličnu obnovu vere da je boljitak moguć, da je mala, skromna sreća, možda, dostižna. Ne uspevajući uvek da artikulišu ovu nadu, jadnu, sakatu, očajnu, ljudi pribegavaju pijanstvu i pucanju.

Moraš da digneš zadnjicu i da dobro zapneš, jer u suprotnom, sutra nije novi dan. Nije tvoj novi dan.