Marija Gojkov

Rekao bi čovek - prosta stvar. Banalna. Jedan običan suglasnik. praćen samoglasnikom. Pa - ponovljeno. Poredjano, čini kratku reč najdužeg značenja - tata.

TA-TA. Sriču dečije usne, mnogim maleckim ljudima bivaju čak lakše za izgovor od ne manje važnog ma-ma.

U - tata!

Nedavno sam gledala ruski film Leto. Prikazuje život progresivnih rok muzičara 80-ih godina, u tadašnjem Sovjetskom Savezu. Film je impresivan i što je najvažnije, verodostojan. Potpuno se poklapa sa onim, što sam skoro 10 godina lično doživljavala, živeći i studirajući u Moskvi.

Tadašnji Sovjeti su živeli strašnim životom. Sve je funkcionisalo na granici ljudskog dostojanstva.

Razmišljam o jednoj, jedinoj reči koja bi obeležila stvarnost u kojoj živimo. Prvo što mi pada na pamet je njeno veličanstvo BEDA.

Materijalna: Ljudi se dave u najstrašnijem siromaštvu, istovremeno gledajući užasnu dekadenciju svojih besčasnih sugradjana, koji postaju vlasnici njihovih života. Isterani iz kuća, bez struje, hrane, moderni "berači pamuka" ovog podneblja, poniženi i prokaženi tumaraju, bez cilja.

Vidovita Senka - pod tim imenom je memorisana u mnogim prestoničkim mobilnim telefonima.

Sa klijentima se obično sastaje negde u blizini njihovih kuća. Čak i ako je na drugom kraju grada - ne mari. Voli da pešači, da se muva, vremena ima na pretek. Seansa košta 20 evra, to je tržišna cena poslu, poput njenog. Da, poslu - dobro ste čuli. Pošteno ga radi, svaki božiji dan u nedelji i primećuje da je sve više tražena.

Sa obale se vidi ogroman, šljašteći brod. Samo što nije isplovio. Iz pravca gde je ukotvljen, dopire muzika, graja i smeh, iznad njega - vatromet. Putnici, koji su se već ukrcali, razdragano mašu zbunjenim gradjanima, na pristaništu.

"Požurite, ima još mesta, čemu oklevanje"? Sve nas čeka luda zabava, takva se ne propušta!"

Sve je počelo iznad očekivanja. Relativno brzo, nakon svega nekoliko neuspešnih kastinga - bingo! 

Glavna muška uloga je dodeljena harizmatičnom "buntovniku", činilo se - najbolja moguća podela, pravi "zicer".

Nedavno sam kupio velelepnu kućerinu i ogromno imanje.

Šta će to meni, pitate se... Žena i ja sami, deca odavno pobegla. Ni manje, ni više nego u Ognjenu zemlju. Kažu bolje i ognjena, nego ojađena i opljačkana. Daleko je, brate mili, a retko se i javljaju.  Poručimo im da nas se sete, bar na Ognjenu Mariju, red je.

-Hoćemo, hoćemo, ofkors - pa se ne jave. Slaba vajda od našeg moljakanja.

-Gosp... ovaj, hoću reci Nikose, da li ste dobro? - usplahireno je uzviknula, mekim, pamucnim glasom. Boja tona tih melodicnih vokala i suglasnika ga je istovremeno opijala, uspavljivala i razbuđivala. Prošla je čitava večnost od kada je poslednji put ovako bio nošen zvukom.

-Sve je u najboljem redu.- izustio je jedva čujno i tog trenutka je počeo da se smeje. Glasno i neobuzdano. Pa sve više… Smeh mu je je bio toliko zarazan da mu se pridružila i ona. Prvo snebljivo, zatim sve glasnije, jednostavno - nije bilo pomoci.

Propadao je kroz vodu, radoznalo gledajući igru senki, koja je podelila more nekako rešetkasto. Evo, kroz jedan od tih kvadratića, mogao je da otkrije kako izgleda svet ispod uzburkane površine plavičaste tečnosti. Osećaj je bio prijatan, on se prevrtao, ljuljuškao, valjuškao, zbog miline koja ga je svog obuzela, nije bio siguran da li je u morskoj ili plodovoj vodi.