Mira iz Sombora

"Jedva čekam da se Vojvodina otcepi", često je govorila. Mira iz Sombora. Ponekad je duvala ili, kako je ona govorila, pušila "gandžu". Ja sam više voleo alkohol. Bila je sva u fazonu, a ja mlad i lud. Te večeri smo bili u bioskopu. Držali smo se za ruke. Ljubili u kafiću. Pili pivo na klupi na Kalemegdanu. I na kraju svratili kod dvojice mojih drugova u stan. Pivo i Zabranjeno pušenje. "Kanjon Drine".

"Proviđenje", uzviknuo sam veselo.

Smejala se. Na trenutak odoh do kupatila. Kada izađoh udari me grom. Ljubila se sa jednim. Drugi je stajao pored kasetofona prebirajući po nečemu. Prišao sam mu.

"Iskuliraj", reče tiho.

Muzika je bila preglasna. "Ispred nas je ravna Romanija…"

"Iskuliraću", odgovorih.

Možda sam u tom trenutku stvarno to želeo. Ali udari mi nešto u srce, pa u glavu. Ne mogu to uporediti ni sa čim. Priđoh im. Levom rukom uhvatih Miru za nadlakticu i privukoh sebi. Pokušala je da se otme, ali nije uspela. Stisak je bio jak. Držao sam je tako možda deset sekundi, ne znajući šta da učinim. A onda mi se on uneo u facu i rekao:

"Osećam se  tako, kao da se nalazim na nekoj provincijskoj svadbi."

"I ja", rekao sam.

Gurnuo sam Miru bočno od sebe, pala je na krevet. A onda sam ga udario glavom u nos. Krv je šiknula. Nabio sam mu bradu na koleno i gurnuo ga na drugi krevet. Pao je i nije ustao. Mira je počela da vrišti.

"Mićane, nemoj", čulo se sa druge strane.

Uzeo sam jaknu, zalupio vrata i otišao.

Autor Milan Neđić