Kad laž postaje lavina

Kad laž postaje lavina. Kad te celog proguta, da i ti sam izgubiš kontakt sa realnošću. Kad počneš da veruješ u ono što nije moguće, u ono što ne postoji… Kad ubediš sebe da jeste ono što nije, e to već postaje opasno.

Ne postoji čovek koji nije slagao, bila to mala ili velika laž, bela ili grdna; jednostavno ne postoji. Ove male, kako ih već zovu: "bele laži" služe da nekoga ne povrediš, da izbegneš objašnjavnje zašto npr. kasniš, jer eto što bi se svađala sa nekim zbog lakiranja noktiju ili slušala priče kako si mogla brže da se obučeš. Tada izvrneš istinu u svoju korist: pukla guma, a nigde kavaljera da je promeni; pokvario se autobus; umrla ti muva, pa eto kasniš. Te sitne laži služe za dobrobit mirnijeg života, i one nikoga ne mogu da povrede. Čak i kada se sazna za njih, u većini slučajeva svi će se nasmejati u fazonu "e, opet ti i tvoje kerefeke".

Ali, postoje ljudi čiji su životi satkani od laži. Njihovo "dobar dan" je laž, kao i njihovo lice. Njihova dobrota ne postoji...i ona je čista opsena. To su bolesnici u rangu teške patologije, koji imaju potrebu da izvrću istinu kad god stignu, čak nisu ni svesni da to rade… Nisu ni svesni da i sami veruju u to što pričaju. Jer, oni ubede i sebe da je to tako, i možeš im dokazivati koliko god hoćeš, oni su u pravu i ćao.

Laž. Tri slova – jedna reč, a toliko štete može da nanese.

Lažovi moraju stalno da budu na oprezu, da pamte gde su i šta slagali, koga su i kako prevarili. A to je već veliki metalni napor, skoro pa kao fizički. Zato, istina je uvek bila, i biće najbolja opcija. Jeste da zna da boli, ali istina može i da se oprosti.

Laž nikada.  

Marina Sabo