Iz trećeg ugla

Sve smo se razumjeli. Razgovaramo već ko zna koji put pokušavajući da objasnimo sebe drugima.

U teretani sam bila redovna i izgledala odličnou četredestim i onda srce zezeznulo stvar, urođena mana i nokdaun, signal da usporim sa životom, nastavila da treniram istim tempom i osjetila da ubijam sama sebe.

Osetili smo tog trena oboje da nešto nije u redu. Mislili smo da smo rekli sve, ali nekako da se otvorio vulkan bola koji je počeo da izlazi brzinom sveg lošeg i koji čezne da bude izbačen. Poput lošeg života u organizmu koji se vodi samo kada si student i kada nemaš za kvalitetan alkohol. Onda organizam počne da traži, da čezne za zdravljem i vapaj se čuje jako daleko. Svi bližnji mu prisustvuju i on je dobar zato što čisti sve negativno. Loša strana je što ne bira ni vreme ni mesto.

Osećaj obamrlosti ili otupelosti prekriva celo telo. Kao da nešto fali. Ili je to sreća? Ne znam, ali neka lakoća ispunjava prostor u kojem trenutno obitavam i one ušuškanosti koja bi trebalo da bude prisutna kada se nađete u svom safe zone trenutno nema. Kao da se istina prišunjala na mala vrata i vreba kako će svakog momenta da iskoči i pokaže se u svom najvećem svetlu. Anksiozno spoznavanje trenutne situacije mi ne dozvoljava da dobro razmislim da li je to pozitivna ili negativna stvar.

Veče smo provodili kao i svaki dan. Supruga na jednom računaru surfala po fejsbuku, dok sam ja na drugom sklepanom za moje potrebe pisanja. Odjednom, ona skoči sa stolice i pognu se iza kreveta pored nje:

-Šta ti bi?- upitah je.

-Nešto zuji, dođi brzo da vidiš kolika je buba, leti kod ormana!

“Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni, a još čudnije kako često baš to malo nedostaje.”

Sofija Injac

Kada sam bio dete bilo je moderno sakupljati značke i sličice. Najviše su se skupljale sličice fudbalera,naročito kada su bila svetska prvenstva, a bilo je i kada su se pojavljivale razne serije, Sandokan, Otpisani…itd. Značke si nabavljao na razne načine, dobijao, kupovao…razmenjivao. Mnogi su od nas to shvatali dosta ozbiljno,pa se taj vid kolekcionarstva širio i neki to radili dug niz godina.

"Svi smo odgovorni za svoje emocije", rečenica koju često vrtim po glavi ali se opet nekako upecam na osećaj griže savesti koju nam nabijaju usputni ljudi, ljudi iz života, ljudi koji nisu tu za nas kada su potrebni, ljudi kojima ništa ne dugujemo. Svi prilaze sa zahtevima i prohtevima, verujući da je njima najteže, ne pitajući ništa samo zahtevajući. Nekoliko puta sam 'lupila šakom o sto' i osetila sam poštovanje i razumevanje. Tek tada sam osetila da neko zaista sluša šta imam da kažem, da mi izlazi u susret, da pita kako sam.

Volimo jahte, automobile, putovanja, skupe provode, ali i dalje tražimo emocije .

Glumimo ludilo na instagramu, odlazimo na svaku top žurku, želimo da budemo viđeni, želimo da nas vide. Želimo biti tagovani na klupskim profilima, mnogo smo fensy, u jeku najveće zabave buljimo u telefon željni odgovora, usamljeni u buci pored zvučnika, opčinjeni svjetlom ekrana tražimo emocije.

Širina mora i prostranstvo plavetnila se razleze u suton. Boja meda miluje horizont i oblaci ga u svilu. Crnjanski mi dolazi u stihu: ,,Sad smo bezbrizni, laki i nežni". Samo kraj mora se tako osećamo. Svaki pokret je nepromišljen ali nezan, svaki okret i pogled iskreni, duboki, snažni. Obasjani suncem delujemo poput bogova kojima se prinosi slatki užitak grožđa. Dok se Beli Rus pije u pozadini su vrhovi stvaralaštva teksta koji slavi ples zivota.