Apsurdno traganje

Da, ta zgrada, ona je tu od kada pamtim. Kako je nema, kako mogu da mi kažu da nikada nije postojala? Ona, i one dve koje su stajale sa strane, levo i desno. Ne može da je nema i još da mi govore uz pokrete ruku da ja...

Svakog dana ne baš, ali jednom sedmično proklizim pored nje, ne moram ni da se okrenem da pogledam je, njen miris osetim i znam da je tu. I pretvaraju me u ludog,  smeju se iza leđa. I ponižen, ismejan pobegnem najdalje.

Retke humke, sećam se tišina kada bih zalutao. „Grad“ iznikao je. Zalutam, ne mogu da pronađem izlaz dok tragam za usnulim senkama. I jadno se osećam, umorno, posmatram ruke ogrubele, stare, nemoćne i drhte. I setim se da ne živim... I oni ne žive, ali ja ne „živim“, a nisam u gradu njihovom.

Skupljam u praznu torbu sećanja, jedva uhvatim retka. Ne dam da mi pobegnu, želim najslabiji oslonac, nadu da nije sve izgubljeno i da možda ću... A znam da ne mogu vratiti vreme, njih ne mogu ništa i to me čini jadnim apsurdom.

Srušena je. Sada vidim, priznajem. Nestala je. Ne ona nije ni najmanje važna, nije bila ni lepa, bila je siva i hladna zgrada i... Ali, pod njenom senkom živeli su, oni, sećanja, ja...  Proklet sam, ostavljen da budem sam, preživeo, od retkih. I prokleto pamćenje, koje me jedino služi teret je, ne dar.

Njih nema, nema ni...priznajem sebi. Ne mogu da se pomirim sa tim, ne prihvatam. I dočekaću, ispratiti naredni dan, dane, godine i...

Video sam sebe. I u lutanju između grobova kako tražim usnule i u isto vreme bežao sam u nekoj praznoj pustoši. Video sam jedva vidljivu tačku, povijenu kako nestaje, nekuda. I budan san, video sam u njemu buđenje novog, sasvim preslikanog dana...

Autor Vladimir Radovanović