Božansko srce

“Izvini, ja nikada nisam ovako iskreno i glasno pričao, malo me je sramota, ali se nadam da ću uraditi pravu stvar.

Prvo i osnovno: volim te beskrajno, neopisivo, uvek i zauvek. Da, baš tebe!

Da li znaš kakve su se božanske sile udružile da se ti rodiš? Nemoj tako podrugljivo da se smeškaš! Neprijatno ti je? Naravno, kad sebe vidiš drugačije od onoga kako ja vidim tebe. Evo, gledam te sile koje se trude oko ljudskih života i ne verujem koliko i kako većina ljudi na tu neopisivu snagu reaguje. Vidi, sav ostali živi i neživi svet je u skladu sa prirodnim zakonima, samo čovek nije. Ne treba čoveku svest kada nema odgovornosti za nju, ne treba mu ni znanje, ni moć kada zloupotrebljava divnu silu, najjaču silu u svemiru, silu ljubavi. Na taj način izdaje sebe i takav se ne može smatrati čovekom. Misli da mu je dato da bude bog. Smešno i žalosno. Zamisli koliko tada moraš biti umišljen i glup! Sva ta slavna poginuća za iscrtane granice, sve te genijalne ideje ili neka velika materijalna bogatstva, nisu ništa naspram  plača tek rođenog deteta. Život pobeđuje i kada nam izgleda da umire.

O, toliko trulog se namnožilo po hodnicima vremena, toliko crnila zbog iluzija moći zla, ili nemoći zla? Svrha života? Ne znam šta to može biti, verujem da je u čovekovoj prirodi  svakako sam da to sazna ili ne sazna…ne znam, nisam toliko pametan, a nije ni važno…

Drugo: opraštam ti sve, baš sve!

Treće: zahvalan sam ti za sve, baš sve!

Četvrto: grlim te, u stvari, ne prestajem da te grlim!

Peto: volim te beskrajno, neopisivo, uvek i zauvek!”

Tišina. Čovek je gledao na zamagljenom ogledalu svoj lik, kao da je prvi put ugledao pravog sebe. Pre nego što će izaći iz kupatila, posle jutarnjeg tuširanja, pomisli kako je teško i hrabro gledati sebe u oči i reći sve ovo. Ne, ne rađa se čovek jednom, rađa se bezbroj puta dok ne zavoli sebe. Otvori vrata i  zakorači u novi dan.