Poslednje poglavlje

Pešačila je kiometrima. Odavno je iza sebe ostavila zvukove grada i koračala je sve brže, kao da je  nesvesno bežala od nečega što ju je tiho proganjalo. Staza je vijugala u brda. Uzbrdo i uzbrdo, šuma je zaklanjala nebo. Gusta borovina disala je u njenom ritmu. I ona je disla drugačije, dublje, nije osećala zamor, zaboravila je na telo, prepustila se drevnoj šumi da je vodi.

Mrak se prikrarao naglo i ogromnom šakom poklopio predeo. Najzad se trgla iz polusna i osvrnua se. Blia je baš na onom mestu gde se sudaraju nebo i zemja, na samoj ivici litice, a oko nje počinjala je noćna simfonija šumskih horova. Prostrla je pokrivač, sela ispod drveta i posmatrala nebo puno novih zvezda. Ceo rep galaksije u očima…vazduh ju je opio, umor savladao, zaspala je opušteno opružena na pokrovu od suve borovine.

Doletele su tiho, krila su im bila tanja od paukove pletenice, vitke, zelene, drevne. Prva je spustila bledu šaku na čelo usnule žene. Onda je sletela na njene grudi i pomirisala joj dah.

"Koja je njena sudbina, sestro? Dugo nam niko nije noćio u šumi…dugo nismo videle čoveka. Ajde, čitaj, bolje čitaš dah od mene i požuri da se ne probudi.", najzad je sletela pored sestre na mahovinu. Ova je zatvoria oči i udisala izdisaje usnue žene. Onda je podigla glavu i odmahnula, kao da ne razume jezik, pa se opet zamisila duboko udišući.

"Žena, dete. Sama, a okružena ljudima kojima ne treba. O sestro, koliko tuge… ", spustia je gavu i tiho šmrknula.

"Kako? Vidi kako mirno spava, osmeh joj je na usnama, vidim joj san, deca trče oko nje i smeh i jubav čoveka. Čitaj ponovo, pogrešia si!"

Sada su se obe sagle i udisale su usnule osmehe žene koja se nije pomerila.  Obe su se zakikotale, pa su se trge i namrštile, zatvorehih očiju njihale su se u ritmu njenog disanja i sanjale su njene snove, a videle su dalje.

"Da, da, razumem, o kakvo je ovo biće, sestro, i ona leti, i ide dalje, kao mi, a nema krila. Ima neke reči koje ispisuje u mašinu. Uh…divne reči pripoveda, a mašina ih ne sluša, ne čuje je niko… Kako čudno pripovedanje. "

"Da, videla sam njene reči. Piše o drugim svetovima, a piše o svom. Lako leti između barijera prostora i vremena. Leti bez krila, a sedi nepomično. Osetila sam njenu tugu u svakoj rečenici. Shvatila sam njenu potragu…uzaludnu potragu za životom u neživom svetu, jer ona je  prirodna u neprirodnom akvarijumu za tela."

Sada se ona koja je sedela na mahovini malo žacnu, pa pruži svoje tanke ruke i poče njima da mazi osmeh na obrazu usnule žene.

"Srećna je samo kada sanja. Žena ,dete… Čitaj joj subinu sestro, cepa mi se srce, stara sam za ovaj čemer, ti si mlađa, možeš da podneseš."

Obe su sada sedele sasvim mirno i gedale u zvezde. Mesečina je kapala po njihovim zamišljenim licima umivajući ih trećim vidom.  Kada su otvorile oči u njima nije bilo zenica. Šaputale su u glas:

"Desete godine od ove okončaće se njena potraga, saznaće, znaće ono što svi hodači saznaju kada odu iz tela. O, živa vodo! Borba, buka, smrad metala, smrt duše i pre smrti tela!", onda zaćutše i povratiše se.

"Sestro?" prošapta mlađa, uplašeno posmatrajući skamenjeno lice stare vile.

"Toliko gluposti…neživog, lažnog, okrutnog…kakav svet! ", niz drevno ice kanu joj suza i ispari na mesečini.

"Učini nešto, preklinjem te! Pomozi, ona je kao mi, krilata, naša!", zaćutala je u iščekivanju, a stara je poletela visoko iznad krošnji . I dalje. Iza sebe ostavljala je tanak trag svetlucave prašine. Kada je najzad slatela oči su joj bile tamne i zloslutne.

"Sestro moja, oko ove šume nema više života, nema nade ni za nas, videla sam ljuske koje hodaju i govore kao ljudi, videla sam beton i staklo, vodu bez izvora i pustinju. Mašine će zatrpati i poslednju vodu života i ostaće samo pustoš. Videla sam sve njenim očima, sve sam osetila njenom dušom. Malo je vremena ostalo…neminovno je!"

Sada su sedele zajedno i ćutale. Krila su im se presijavala dugom i treperela od uzbuženja i nenadane žalosti. 

"Plašim se…" , reče mlađa i leže na grudi usnule žene. Starija je dugo očima tražila odgovore po nebu koje je čitala od kada je stvorena da čuva život.

Sunce ju je probudio nežno joj provlačeći zrake kroz kosu. Polako se protegla, ali je ostala da leži još par trenutaka pokušavajući da se seti snova. Onda je pokupia stavri i ustala. Na obzorju zora se igrala sa dugom, svelo je plesalo oko vodopada u ritmu vilinskog kola. Opčinjena upijala je posednje zrake sve dok sunce nije pobedio i poplavio zlatom vodu života. Bistru, nestvarnu…

Silazila je i polako je prestajala da diše. U dajini čule su se mašine koje su krčile šumu za novi auto put. Ispred nje pade šišarka i dok ju je podizala imala je neodoljiv osećaj da se ovde više neće vratiti.