Sofijina klupa

- Da li je slobodno? - 

- Da, izvolite - rekao je, pomalo nevoljno, jer je tu klupu odabrao, baš zato što je izdvojena od ostalih, jedina klupa na tom mestu, najlepšeg vidokruga a i na zavidnoj visini. Mnogima, doduše, omiljena iz raznih pobuda. Prava je retkost zateći je praznu, jer je često zauzeta tajnim ljubavnicima, usamljenicima, zanesenjacima, starima koji prebiraju po sećanju, tužnima, koji bi želeli svoju tugu da podele sa dveju reka ispred sebe, i ako mogu, da je utope. Njega je upravo taj razlog doveo na tu klupu. I da nije bilo klupe na tom mestu, svejedno, stajao bi, dok god bi ga noge držale, dajući od sebe svu snagu, trpljenje kao u fakira, samo da dobije mir, spokoj, barem. Radost nije očekivao. Smatrao je, iz zaključka, davno donesenog, kao na nekom sastanku sa samim sobom, da za radost nije rođen. To je bilo nešto sa čim se saživeo i prihvatio. Bio je on nekada i radostan, nije da nije, ali je shvatio da je to samo privid radosti u krivom ogledalu. 

Sada, na ovoj klupi za tugu i tihovanje, nije mogao, koliko god da je hteo, da bude tužan, otkako je sela ta gospođa pored njega. Nije mogao da se usredsredi na svoje jecaje duše, jer je ta žena, punačkih obraza kao u hrčka, zvučno kidalala odgrize, ne sažvakajući prethodni, proređenim, krivim zubima. To je bila, po mirisu bi se reklo, nekakva pita s prazilukom. Uzvišenost trenutka njegove tuge koja je dostigla svojevrsni romantični oblik, takoreći pesnički, šilerovski, osujetio je taj miris užeglog ulja s više vrsta luka, reklo bi se, iako on s tim povrćem nije imao nikakav antagonizam, (omiljena mu reč iz neomiljenog zaboravljenog predmeta marksizan, kao i sve na "izam"), naprotiv. Ali je sada vredjao njegov momenat pokušaja pročišćenja. Zašto je baš na ovoj klupi poželela da pojede svoj obrok?  Od toliko drugih klupa, drugih mesta u celom ovom gradu? Kod svoje kuće, na primer?! 

- Hoćete li jedno parče? Imam još jedno u cegeru. -

-Ne, hvala. - Odgovorio je, nastojeći da to ne bude s izrazom gađenja, jer je često imao tu grimasu, kao neki tik. Zlovolja mu je stavljala masku na lice, da ga ni sam nije prepoznavao. 

Ona je samo podigla obrve u znak da je primila k znaju i obrisala usta, ustvari, celo lice, jer se preznojila dok je jela. Stresla je mrvice sa tog graorastog (nikada nije znao kakva je to zapravo boja, ali je zgodna za proizvoljan opis) kostima, ućebanom, ali sigurno vrlo elegantnom u njegovo davno doba. Čim je ućeban, verovatno je od vune. Uf, u ovo vreme, usred meseca maja, koji je suncu ove godine mnogo dopustilo da se opusti, kao da je juli.

- Ovo je ženska klupa, znate? - Iznenađeno se okrenu k njoj, ne stigavši da progovori.

- Ne, ne, sedite Vi, nije zabranjena muškarcima. Pa, ovo je javno dobro. Nije ženski manastir. Svi smi mi isti. Isti nas život i kažnjava i nagrađuje. - 

- Ali, kako mislite to, ženska klupa? - 

- Od ženske, materinske snage, želje i volje nastala. Majčinstvo je snažna energija. I kada deteta još nema. Čak i ako ga neće ni imati. Žena ima to po rođenju, ona je već tada spremna na to. Muškarac isto ima instinkt, za produženje vrste, ali nije to isto. Žena ima ljubav i prema nerođenom detetu, zadoji ga tom ljubavlju još pre rođenja, kao svojim mlekom kada se dete rodi. Od te ljubavi dete oživi i pre dolaska na svet. - 

- I dalje ne shvatam kakve veze ima ova klupa s tim. Ili bilo koja druga klupa, ako postoje i muške? - 

- Da li vidite gde sedite? - 

- Pa, na pomenutoj klupi. - 

- A da li vidite ovu pločicu na naslonu? - 

- Obično se leđima naslanjam, nemam oči na njima.- Pokajao se što je to rekao, jer je to bilo prosto i mangupski, što nije želeo. Omalovažio je time važnost onoga što je želeo da čuje i vidi očima, svojim, onima na glavi, koje je jedine imao. Prekoreo je samog sebe. Izmakao se da može da se okrene gde je do malopre bio naslonjen. Da, zaista, na jednoj dasci od klupe, bila je ušrafljena mesingana pločica sa ugraviranim tekstom.

"Našoj miloj Sofiji i gradu u kome se rodila.

Olivera i Milan Prosen

23.10.2005." 

- Eto, vidite. Zahvalni roditelji su od svoje neizmerne sreće, želeli da sreću podele sa celim svojim gradom. Želim da verujem da su se na ovoj klupi i upoznali. Ili poljubili, planirali dete. Možda nisu mogli, pokušavali, ali je žena znala da će se to dogoditi, samo ako budu dovoljno strpljivi. I eto, dogodila se mala Sofija, mala mudrica. Radost su podelili čak i sa lutalicama koji prilegnu na ovu kupu. - 

Počeo je i on da zamišlja razne varijacije na ljubav nepoznatog para. Isti su prizor gledali kao i on sada, samo, za razliku od njih, on u svom arogantnom očaju. Da, umišljenom, samodovoljnom očaju, nespremnom da bude podeljen ni sa kim, suviše nedodirljivom, samo njemu datom, kao neki plemićiki simbol. 

- Volela bih da vidim tu malecku. Često dođem ovde, sve mislim, možda će je roditelji dovesti na njenu klupu. - 

Napravila je pauzu, pa nastavila glasom udaljenim, a opet bliskim, jer je tražio slušanje s punom pažnjom, kada i vazduh poprima oblike reči, kao kada počinje film na velikom platnu.

- Moja ćerka se zvala Sonja. Eto, dva prva slova su im zajednička. Sofia - Sonja. Dobra devojka, ali nesnađena na ovom svetu. Verovala je da je posebna, jer su joj tako govorili pogrešni ljudi. Nije znala da je posebna zato što je tako rođena. Nije verovala meni, majci svojoj, koja je učinila sve da bude veoma posebna devojčica, još pre nego se rodila. Uz njih, te njene, htela je da bude u dubini, u širini, u svim dimenzijama, da se raspline, da leti izvan samog vrha sveta...A pala je na zemlju. Pod zemlju, majku zemlju. Ali, ona je još uvek, zauvek, u utrobi majke koja je rodila, odavde nikada nije ni izašla. Tu je čuvam. Pokaza na predeo izneđu grudi i stomaka. - Od pomalo groteskne, neugledne, priproste žene koja je do malopre kidala pitu nepoznate sadržine, ovo sve, ne da nije očekivao, već mu se učini da je deo nekog komada... Ibzen, Breht, nepoznati autor... Sa porukom koju treba svako iz sopstvenog bića da pronađe. Koja li je njemu spremljena poruka, koji je njegov papirić iz kineske kutije, njegov Ji Đing? On tu drami, a takoreći komična osoba ga svojom pričom tresne po glavi i sada, postiđen, kaže samom sebi - ne budi tako teatralan, 'leba ti, da ne kazem pite ti. I još sediš na klupi sreće. - 

Ustao je i zahvalio se ženi na društvu. 

Iduće godine, pred Novu godinu, prolazio je Francuskom ulicom. Osetio je kako decembarski smog oplemenjuje neki kompleksan, višebojni miris, nešto kao "quattro stagione" , samo umesto sira, četiri vrste luka, ako ih i ima toliko. Okrenuo je glavu u pravcu njuha.Tek sada je zapazio red ljudi, uglavnom sagnutih, s rukama u džepovima, ko ih je imao. Jer, bilo ih je puno sa uočljivo pohabanom odećom. U sredini reda, otprilike, ugledao je graorastu boju nekog ženskog kostima. Ovog puta nije bio zategnut, već je visio na njoj, kao čiviluku. Dok se širio miris obećanog, jedinog dnevnog obroka, ljudi su sa strpljenjem čekali svoj red da uđu u kapiju izobilja. A kada ga potroše, tu su i sledećeg dana. 

Na reprizi Nove godine, upoznao je ženu koja se celo veče smejala njegovim dobro uvežbanim šalama, koje je izgovarao mrtav ozbiljan. To mu je zostavština od sata i sata gledanja filmova Baster Kitona. Kaže da ju je to privuklo. Predložio je šetnju Kalemegdanom, večitim kecom u rukavu, kada nemaš bolji predlog. Pristala je, iako je bio mraz. Odveo je do mesta gde se nalazila Sofijina klupa. Želeo je da i on svoju sreću obeleži na klupi, a da rekama dole, razbije te zamrznute talase, da priroda odglumi proleće. Mada, njemu lično, ni zima nije bila mrska. Naročito sada, u radosti njegovoj, svejedno mu je. 

Kada se sa nasmejanom ženom približio tom mestu, klupe nije bilo. Stajao je s njom na mestu gde je nekad bila klupa, neko vreme. Pošli su dalje. Ionako je bilo hladno za sedenje. 

Zašto je nekom smetala Sofijina klupa? 

Zašto je nekom smetala nečija sreća? 

A možda je nisu ni videli. Ako ne vide tuđu, neće videti ni svoju. Zašto je ljudi ne prepoznaju ni kada sede s njom na klupi? 

Zar je ne vide kada se grohotom smeje glupim i ozbiljnim šalama? Kada neko stoji u redu samo da usreći stomak sa dva parčeta pite od luka? 

I pobogu, zar ne vide gde sedaju?! 

Napomena: akteri priče su fikcija autora. A podaci sa pločice na klupi su autentični. Istinito je i to da je klupa nestala, sklonjena, ne zna se ni razlog, ni počinilac. Doneta je kasnije neka druga klupa, koja nema tu priču, kao ona koja je poklon gradu. Ipak, ostaviila je trag. Neki ljudi ipak znaju, a neki su je fotografijom ovekovečili. Iako je sada neka druga, i dalje je Sofijina klupa, jer joj je namena ista - da su ljudi srećni dok sede na njoj, kao što su njeni darodavci.

Kakav bi ovaj grad bio, kada bi svako od svoje radosti komadić dao!

Autor Ivana Đorđević