Testament i potpis

Žurim, trčim za korak ispred pucnja, infarkta, gušenja ili bilo kog trkača smrti. Završavam užurbano u grču ostavštinu gluposti i jada, da je neko ne ukrade. Evo, precizno i nečitko, sa zdravim razumom i ludilom pišem poslednje redove, još samo ovo, da još ovu sitnicu, ogromni zalog moga ludila, ništa ne sme biti izostavljeno, ni jedna tačka, zapeta, uskličnik. Ovo je moj zalog i ne dam ga nedovršenog.

Preskočio sam prve redove, šta to detinjstvo, osim nemog posmatranja, ima da izgovori? Nizove slika? Skice za portrete starijih, koji su nevešto skrivali svoje jadi i tuge? Njihove izveštačene osmehe i lažne izraze sreće kroz kipuće oči? Ne, ove redove preskačem i ostavljam prazne, neka neko ko ima viška lažne sreće, ispiše ih.

Evo,ovde počinje testament, ovde na vrhuncu najlepšeg i najzrelijeg doba, u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim, a ne kako govore kada belina prekrije um, osneži ga i izbrazda mnoštvo brazdi po portretu. Tada je kraj, tada se u zamke zaborava uskače u istrgnute stranice.

Da, zar ne vidiš? Kako ne vidiš dnevnik ispisan, kako te ne zaslepe stranice izlivene iskrenosti? Hoćeš da kažeš da ne govorim istinu, da ja najpouzdaniji svedok sebe, preskačem bolne fragmente?

Idi, pogrešio sam u izboru sebe, da sebi opišem sebe i ostavim sebi jedini trag. Idi…