Žrtva sudbine

Sedela je u nekakvom kombiju ili mini-busu, nije bila sigurna, naslonjene glave na prozorsko staklo. Žmirkala je, pa bi kratko  gledala u svoje ruke. Učini joj se da na njima vidi plave masnice i zakrvavljene prste, pa ih briše o farmerke, ali boja i dalje ostaje, koliko ih je samo prala, ali boje se ne skidaju. Skuplja ih u pesnice i prekršta ih, jer oseća kako je žena do nje gleda, kao da ponire u njene misli. Žena je krupna,  a malena, naslanja se na nju, kao slučajno, gleda je ispod oka,  pa onda gleda u svoje cipele, prašnjave i majušne, kojima ne dodiruje pod i kao da hoće nešto da je pita. -Šta si rekla, a devojko... ? –promrlja ona.  Devojka ćuti, ne razume je, sunce peče kroz ono staklo, istopiće ga, misli šta mi je to trebalo, jedan trenutak i uništen život, za tren... to je sve. Sve. Ni sopstvenog poroda, ni kučeta ni mačeta, samo bol i praznina. Bol se penje do grla, pa spušta do stomaka i tu se spaja sa strahom, pa diše duboko, duboko, da rastera strah disanjem, jer u vozilu ne sme da puši. Niko.. Kad izađe, kupiće cigare. Ove farmerke tako su tople, majica se prilepila za nju.  Zatvara oči, misli o prošlom.

Mrzela je leto, kad  se prašina uskovitla pod naletima oluje i vetra, baš kao taj dan, kad je došla sa posla, popila hladnu vodu sa česme, tuširala se predugo, pa se bacila na čišćenje kuće i na kuvanje. Ventilator je zujao, rasterujući komarce I muve. Pločice u kuhinji su se sijale, pa kad je sve završila sela je i zapalila cigaru.

– Uh kakav osećaj.- rekla je blago klimnuvši glavom. Kasnio je kao po običaju, sigurno se negde zapio, pomislila je, I umalo zaspala skupljena na kauču. Učini joj se da čuje zvono, pa skače, bože moj, nije stavila veš da se suši, brzo, sad će on doći, pokupila je veš, ali naoblačilo se opet, prošli put sav veš mokar, pa je dobila dva šamara, čisto da zapamti za drugi put.  Sve je čisto, spremljeno, sve je kako treba, mislila je. Rekao je da ga slučajno ne zove, ali već je devet. Duva vetar, biće nevreme.

Došao je pred oluju, mrak je već uveliko prekrio stančić, tu i tamo je prošarala munja , osvetlivši ceo prostor. Televizor beše ugašen, samo je mala, bleda sijalica osvetljavala sto za kojim je sedeo on. Opet je sela u uglu kreveta, pušeći, pitajući se da li je mnogo ljut, ne želeći da mu smeta. Seo je za sto da večera, sve je već bilo postavljeno, pitao je što ona ne jede, odgovorila je da nije gladna, pogledao ju je kao da mu je dete: “Pričaćemo kasnije”, govorio je njegov pogled, zatražio  joj pivo, zašto pobogu nije na stolu. Pošla je da otvori frižider, ali ruka joj je zadrhtala kad ga je otvarala i uzela hladnu flašu, orošenu sitnim kapima vode, skliznula joj je iz ruke i pala na uglačan pod.  Gledala je u razbijenu flašu, ukočeno i hipnotisano,  jer je to bilo jedino preostalo pivo, morala bi da sidje da kupi još koje, ali ta kiša je tako padala, vetar je duvao, grane su se povijale.  Voleo je isključivo pivo u staklenoj ambalaži, par puta joj je već rekao, pa je izbegavala ono u limenkama. Sad je gledao  u razliveno pivo na podu i to ga je razbesnelo, govorio je da je nesposobna, da je namerno razbila pivo, zašto kupuje samo jedno, nije mu ona majka da mu određuje koliko da pije, nije on pijanica, kao što ona misli, a ona se skupila, srce je udaralo:

- Kupiću drugo. Evo idem odmah.

- Nećeš ti nikud! – viknuo je. Munja se razlila na nebu i za tren nestade struje. Gledao ju je, oči su mu se caklile i ona oseti snažan poriv da ga udari. Osetila se kao u zamci tigra i uplašeno je rekla: “Slučajno mi je ispala!

 -Pa da, tebi je sve slučajno, samo tebi.- a onda je počeo da je udara, po licu, telu, nebitno gde, gurnuo je ka vratima, okliznula se o pivo na podu i pala. Struja je ponovo došla, tu i tamo se čuo udarac groma i dobovanje kiše. Ustala je lagano, on je, začudo, samo stajao, kao da se premišlja šta da radi.

– Evo, kupiću pivo, izvini, izvini, ja sam glupa, kriva sam.- obrisao je usta nadlakticom, I viknuo sad ćeš ti da vidiš svoje.  

- Glupačo jedna, svaki dan mi ti pokvariš! -pojurio je, ali ona beše brža, pa se u trenu našla u njihovoj sobi, izvukla pištolj ispod jastuka, koji je jutros stavila tu, pronašavši ga u njegovoj fioci.

– Ne prilazi, pucaću.- glas joj je drhtao, ruke takođe, vid joj se mutio. Stajao je na vratima, gledao ja zakrvavljenim očima,  i bacio se na nju, pokušavajući da joj otme pištolj.

– Ubiću te, veštice, nećeš mi više zagorčavati život, takva kakva si, za ništa nisi.  Ti si rešila mene da ubiješ, a bez mene si ništa! Ništa! - udarao je gde je stigao, mislila je da će ispustiti pištolj, opraštala se sa životom. Biće sva modra, u podlivima, kako će takva na posao?

- Odakle ti snaga sad, a? Pusti to, pusti kad ti kažem! Pusti! - a onda je pištolj opalio. Gledali su se u čudu jedan dugačak tren, videla je krv svuda. Pao je preko nje, jedva ga je odgurnula od sebe.  Nije znala ni da li je živ ili mrtav, nije smela da ga pogleda. Drhtala je sva, beše joj muka i ona izađe na terasu, na vetar i kišu, koja je sad ravnomerno padala. Popušila je nekoliko cigara.  Okretala je pištolj u ruci, odakle pištolj u fioci, mislila je da je prazan, a onda je opalio. Sad više nije ona žrtva, svi će žaliti njega, a ona će biti kažnjena za godine maltretiranja, za modrice po telu, niko je neće zaštititi. Drhtavim rukama je pozvala policiju.

- Ubila sam muža.- rekla je. Dala je sve podatke gde živi, sela na krevet i pustila TV, ogrnuvši se džemperom.

– Kriva sam, kriva!- povikala je, ali oseti i olakšanje, trpela je strah godinama, jer je tako moralo. Ovo je sudbina, nije  njena krivica. Umila se jecajući, sve je bolelo, svaka koščica, svaki mišić.

I sad je tu,  sa drugim zatvorenicama u vozilu koje će je odvesti u kazneno-popravni dom u Zabeli, do juče  smerna prodavačica delikatesa. Proglasili su je radnicom meseca, a sada se život okrenuo u suprotnom smeru zbog jednog  trenutak nesmotrenosti, ishitrenosti. Starija žena do nje je htela nešto da je pita, pa se ova okrenula ka njoj, nije bila toliko stara, samo punija i mala, kao loptica, u cvetnoj haljini, a onda je progovorila krupnim, gotovo muškim glasom:

- Šta si uradila, lepotice, a? Kaži babi.

-Ništa, ubila sam muža.- ova joj ne reče ništa, samo je razvukla usta u dugački isceren pogled.  “Opaka mala”, reče u sebi baba, oblizujući usne. Nije prvi put da je vode u zatvor, ali ova mala ju je prevazišla, što je za poštovanje.

Lepotica se pogledala u staklu, preko koga behu rešetke koje razdvajaju prednji od zatvoreničkog dela, oko joj je igralo, videla je mrlju što se širila po staklu i pred njenim očima se pretvarala u krv. Htela je da vrisne, a onda se pridigla kad je vozilo stalo. Izveli su ih napolje, sunce joj je pržilo u potiljak, osetila je mučninu u želucu, ali nije ni zucnula.