Kratka priča

Stala je ispred pijanog izgubljenog pogleda visoko podignute brade.

Od soli I slame postade hladno, a od filharmonije osta samo dirigent…

Ključeve sreće će baciti u rijeku, ne bi li nova sreća otvorila dugo zaključana vrata.

"Ništa u životu ne zavisi od nas!"

Putem sam razmišljao o nepravdi koju nam nanosi numerisanje godina.

Svi su nekuda žurili, sa slušalicama u ušima i zagledani u svoje telefone.

Oz je nastavio svoje putovanje. Hodao je još neko vreme, možda dan ili dva kada je odlučio da se ipak na neki način pokori ovom novom svetu. Nije imao predstavu gde tačno treba da ide ali je imao vodiča. Zolu. Razgovarao je sa njom stalno. Bila je u svakom "dobar dan" nepoznatog prolaznika, u svakom malo glasnijem povetarcu, u muzici iz nekog automobila...... Bila je svuda.

Mada je prošlo preko trideset godina od tada još uvek nosim živo sećanje na dan kada je lepotica Nusreta ušetala u moj život. Bilo je to na Balkanu poslednje nedelje Velikog posta kada su žene zaključavale klavire, a muškarci obilazili krčme u širokom luku. Samo je šejtan tih dana imao pune ruke posla. Te godine sam pročitao 200 knjiga i napisao isto toliko pisama gospođici Nusreti ali uzalud, njeno srce je ostalo neosetljivo iza zaključanih vrata. Sledeće jeseni se udala za nekog ambasadora iz Turske i otišla da živi sa njim u bogatu zemlju.

Ispovest pišem iz postelje u bolnici u koju sam doveden radi odmora.

"Ti, kučko, da reč nisi rekla, reč jedinu!"