Kratka priča

Nekoliko dana kasnije, opet me je udario grom. Ovaj put iz vedra neba.

Autor Milan Neđić

Svetlost je prijatna i opuštajuća... Ne nije, tama je i svaki trenutak se skriva pod kapcima. Bes gnevnog čoveka, bori se sa danima koji nisu dani i gde vreme nije vreme, već mučna teskobna igra između promicanja i smrti. I čitavu večnost traju, zaborav je izbrisao pamćenje početka. Slepilo ne dodiruje ni naziruće. I postojanje je mučna igra o nitima ...

Sve je počelo onog vrelog junskog popodneva kada smo Žabac, Šekspir i ja ostali bukvalno bez ijednog prebijenog cvonjka u džepu. A što je za nas – prokurčeni šupljoglavi trio La Kampanela, što nam je u jednom svom naročito ushićenom trenutku prilepio moj večito narogušeni otac, pa nas otad u stopu prati i ostaće nam za vekove vekova – dakle što je nas, koji na tako nešto nismo naučili, bilo ravno tragediji.

Autor Nebojša Stojoski

Autor Milan Neđić

Autor Miodrag Tasić

Sunce prži nemilosrdno. Vrelina gori i topi sve. Smrt bi bila dar, ali ne dolazi. Vreme nije izbrojano.

Kako bedno je i ponižavajuće, korak je zarobljen u živom blatu, duboko i nikuda. Ni snage da pokrene bekstvo... Mokar i hladan, išiban vetrom i natopljen bujicom ne može dalje. I ovaj put sačekaće „milost“ i poželeće...

Miroslava Poparu, tog vedrog, dobroćudnog čoveka, voleli su svi u komšiluku i uvažavali. Ljudina, govorili su za njega. No, ima već neko vreme, veoma se promenio. Uvukao se u sebe, smračio i narogušio, ni njegovi najbliži ne pamte kad su ga poslednji put videli nasmejanog. Ne svraća više ni u bistro u centru, da sa svojim starim birtijaškim društvom popije čašicu rakije, već s posla pravac kući.