Kratka priča

Sedela je na uglu njegovih usana. Nemoj da se nasmeje onako šeretski, pašće, razbiće se! Do skoro je bila raspadnuta u više stotina komadića. Samo ne ponovo, jer, jedva se sakupila, zalepila, zalečila. Ali, hajde da je čovek pita šta će ona tu? Em visoko rizično područje, em opet on, em jedva se sastavila…Treba stići do oka, tamo je bezbednije.

Iza zatvorenog pogleda napipavao je sat, poželeo je da ga snažno udari, da ga zgrabi i tresne o zid, da zaćuti taj odvratni zvuk buđenja. Ne želi da prekine san iako je prazan, bez radosti i plesa, ali je san i utočište. Zaspao je, čvrsto. Tvrdi san se nastavlja, krađa izgubljenog vremena.

Sa naporom, lenjivo, oslanja se na nogu, ne obraća pažnju da kasni, da stvarno kasni, otrgao je, otrgao previše. Sa samoprezirom posmatra svoj odraz u buđenju jutra, nazire iza krovova... Novo jutro, novi ...

Tih dana, Roberto bi ujutru najpre prošvrljao po internetu tražeći vesti o Nojevim barkama, potom bi prionuo na posao ako bi imao inspiraciju. A, ako ne bi, predao bi se maštarenju. Zavalio bi se u fotelju, zatvorio oči i odlutao. Gde drugo do na promociju svog prvog právog romana.

– Hurle! – do tada blagi glas profesora neparne metrike naoštren povređenom sujetom odjeknuo je kabinetom za Klasičnu poeziju Više škole pesničkih veština u Neolitaniji. – Gde blude tvoje misli, o nesrećni dečače, dok ja pokušavam da u vaše duše usadim sposobnost pretakanja viđenog u rečeno?

– Tražim reč kojoj će svaki smisao biti nedostojan lepote zvuka!

U semenu neznanja, nevinosti i bezobličnosti rađa se život. Nepojmljive su te sile izvan fizičkog, a opet sveprisutne. Nije dato sve da se sazna, da sve bude jasno, logično.

Dаvilе su gа vrеlе nоći. Lеplјivi vаzduh vrеlе vlаgе niје mu dаvао sаn. Ni trеnutаk bеkstvа . Vrеlе kаpi kоје su plоvilе sа rаznih strаnа svеtа, slivаlе su sе, tоpilе nа kоži, prоvlаčilе sе dо svаkе skrivеnе tаčkе.

Narednih dana Roberto se držao svog uhodanog rasporeda, pre podne bi radio na romanu, a popodne obilazio knjižare. Sve do jednog petka kada ga je poterao maler.

Tog popodneva uputio se ka centru grada, ali nije mu se išlo pešice, gurao se da uđe u tramvaj, na stanici kod Cvetkove pijace, i laktajući se tamo sa babama i dečurlijom, izgubio je ravnotežu, zaljuljao se, sapleo, pao, na očigled svih tresnuo o pločnik i rascopao nos.

Važio je za čudnog čoveka. Samo ne čudan, kao neki nedokučivi naučnik ili umetnik, već to "čudan" u njegovom slučaju, bila ništa drugo do zamenica za teškog čoveka, večito zakeralo i doživotnog pesimistu. Prosto: bio je namćor. Zvao se Milan Atanasijević, poznatiji kao Mile Kontraš. Istina nadimak "Kontraš", je čest u našem narodu, ali je njemu pristajao bolje nego bilo kom drugom. Taj je stalno bio u kontri...

Autor Nebojša Stojoski

Nе znаm kојоm „mеsеčеvоm rеkоm“ putuјu sаdа Cigаni iz srеtnih dаnа mоgа dјеtinjstvа i kоlikо је Bоgu blizu Cigаnkа Zаdа sа rаscvјеtаlоm brаdаvicоm nа čеlu, tоm rаnоm mеđu оbrvаmа, kоја mе је uviјеk plаšilа, no оd kоје sаm nаučiо prvе lеkciје о psihоlоgiјi pоtrоšаčа, „priје svih vеlikih škоlа i gimnаziја.“