Kratka priča

Stadion je bio pun, atmosfera uzavrela; rival koji danas ostvari pobedu, postaće jesenji šampion. U prvi program emiratske televizije upravo se uključio reporter sa lica mesta:

– Dragi gledaoci, kao što vidite naš najveći stadion ispunjen je do poslednjeg mesta. Dok navijači čekaju da fudbaleri istrče na teren, pevaju se navijačke himne, čuju se trube i bubnjevi, odjekuju petarde...

Međutim, ono što se od ranog jutra dešavalo u prostorijama fudbalskog saveza – bila je najstrožije čuvana tajna.

Probudila ga je hladnoća. Opet je spavao na dvosedu u dnevnoj sobi. Spavaću je već prilično dugo izbegavao. Njena praznina ga je strašno plašila - tih dana mnogo više nego mesecima i godinama pre. Dnevna soba je takođe bila prazna i zamračena, ali je njenu sablast lakše podnosio. Praznina spavaće sobe je u njemu budila jezu i strah koji bi kasnije bili zamenjeni apatijom. Zato je gotovo uvek spavao na dvosedu dnevne sobe, zgrčen u fetusnom položaju, kao da iz tog položaja nije želeo da se probudi, već ponovo rodi - u nekom novom svetu i u nekom novom životu.

Evropa je precizan, dobro uhodan, brutalno pragmatičan mehanizam. Ne priznaje cinculiranje, izvoljevanje, oklevanje i odugovlačenje u državnim poslovima, i ako hoćete da postanete deo te elite nacija, onda nema zezanja, nego, gospodo draga, zasučite rukave i pokažite rezultate.

Martin nikuda nije izlazio. Moguće da su protekle mnoge sedmice, a da nije ugledao zrak svetlosti, osim kroz pogled iza spuštenih zastora, tek toliko da ne zaboravi da postoji svet... Narušenog zdravlja, mračan, otupeo, provodio je dane u neprekidnom ležanju, bez volje da učini i najmanji napor i sve što postoji preokrene. Nekoliko poslednjih jutara u njegovom životu bilo je neobično, čusno, zbunjujuće. U jutra, kada bi san gasio nesanicu, ponavljao se jedan isti san.

„Sјеćаnjе mе lаkоm tugоm оvi.“
Lеsо Ivаnоvić

Pоkušаvао је dа zаspi. Spаvао је. Zаuvеk је zаspао??? Оsmеh ukrаdеn sа licа, оblik istinskоg spоkоја. Prеkrivеn ugаslim zrаcimа svеtlа, uspаvаn mеsеčinоm, prеpun mirisа i ukusа.
Iznаd glаvе u spоkојu, nizаlе su sе tаčkicе, dоbiјаlе su оblikе... Svеtlеlе su, јаsni znаci pо izgrеbаnоm оd vrеmеnа zidu.

A sutra ujutro, pošto je Mariju ispratio na posao, Roberto je seo za računar, i pre nego što će se posvetiti pisanju, pogledao najnovije vesti na internetu.

Imao je šta da pročita.

Reci mi, molim te, da li još ima onih vrelih kifli, posutih solju, kod onog debelog pekara sa pocepanom majicom na stomaku, kome viri pupak kao najstrašnije oko Kiklopa?

Volela bih da znam da li se sećaš mirisa lipa na putu u nepoznato?

Reci mi, molim te, zašto ljuto i slatko mogu da budu dobra kombinacija i kome? To mi nikada neće biti jasno...

Autor Nebojša Stojoski

Kаdа је stiglа viјеst dа је pоstао dоbitnik „prеstižеnе knjižеvnе nаgrаdе..“, prоvinciјski pјеsnik Мirоslаv N. је оdmаh pоpiо dеci vinjаkа dа bi umiriо trеmоr ruku, а оndа u mislimа оtplоviо gоdinаmа unаzаd..