Kratka priča

Tišina ga je probudila. Znao je da nije vreme za buđenje, ustajanje, znao je da je mrak ali bio je odmoran. Bio je naspavan, smiren, pravilno je disao. Ćutao je, prijatna tišina kretala se između njega i njega, ona tišina i harmonija za kojom je čeznuo.

Pred njim, kroz slabo osvetljenu sobu plovili su zraci koji su ulazili kroz širom otvoren prozor. Jedna po jedna nevidljiva poruka lagano se kretala, s leva na desno, od ugla levog oka bližeg oknu, ka uglu desnog oka i isparavala u zid .

Konačno je došlo i mojih pet minuta – razmišljao je Plinije, posmatrajući društvance koje se tog jutra sjatilo u njegovom kabinetu. Za ovalnim stolom boje trule višnje, gledajući s leva nadesno, sedeli su dvojica državnih sekretara, načelnik poreske uprave, direktor policije, pomoćnik direktora carine, javni tužilac, stečajni upravnik, sudski izvršitelj, javni beležnik i dvojica narodnih poslanika.

Šest meseci od razmeđe dva milenijuma, na proslavi osamdesetdvoogodišnjice mature Više škole pesničkih veština u Neolitaniji, okupilo se stotinak razdraganih prijatelja.

Krenuo je, sasvim siguran i odlučan. U mislima živela je velika i jasna, osvetljena poruka. Krenuo je u susret, do kraja, do kraja beskraja ništavila. Odlučan u nameri da sastruže utisnuti otisak i ponese ga. Danas je taj dan, to mu je u snu šaptao glas. U prekinutom snu nije se osećao umoran, u plesu probuđenosti osećao je snagu i nadu.

Tog jutra Marija uz kaficu, nevoljno priznade Robertu kako je juče bio u pravu, coknu ga u nosić i odjuri u redakciju.

Ostade Roberto sâm sa svojim mislima.

Bolje da poradim još malo na mom prvencu, dok imam inspiraciju. A ona glavuckova ludača neka izvine, kad je čekala do sad, neka sačeka još malo!

- Ja se Milena, na ovom svetu najviše plašim žene.

- Zašto, Petre?

 -Jedino ona može da me pobedi. Zato sam se i petljao, uglavnom, sa beznačajnim ženama, koje ljubavlju nisu mogle da me ugroze i udalje od partije.

-Zar postoje takve žene?

-Postojiš ti.

„Ljudi su zli? Ljudi su pokvareni?“, odjekivalo je u zalutalom razmišljanju, koje se poput bumeranga, iznenada vratilo u raspadnute misli. Glava ga je bolela kao da će da eksplodira, pokreti tela levo, desno, neprirodni pokreti kao da su želeli da oteraju nesnosan bol. Bol je bio nepodnošljiv, tek s vremena na vreme popuštao bi ga, tek toliko da kroz misli prostruje...

Marija i Roberto su sa posebnim uzbuđenjem pratili dešavanja u gradu, gledajući čas jednu, čas drugu TV stanicu, da im nešto važno ne promakne.

– Ovako nešto ima samo kod nas – reče Marija, vidno uzbuđena što se njena emisija neočekivano našla u žiži današnjih zbivanja.

– Ljubavi, džaba si se polomila da dokažeš lopovluk bratije na vlasti – nadovezao se Roberto. – Ti mangupi će opet da se izmigolje pravdi, videćeš.

А pоznаvао si gа, оdnоsnо, susrеtао gоdinаmа. Skоrо svаkоgа јutrа.Тi bi žuriо nа prvi čаs u škоli, а оn nеgdје gоrе u zgrаdu Еlеktrоprivrеdе, ili mоždа vојnu kаsаrnu.

Nebojša Stojoski