Kultura i umetnost

Vukla je Luna svoju umršenu kosu i razbijene udove po prašini koja se mešala sa suzama. Još jedna bitka je okončana. Štitovi iskrivljeni, telo ranjeno, duša još pokušava da diše. Od svite saboraca nije ostalo ništa. Svi su pali.

Ušao je u automobil. Vozio je polako pod utiscima pokušavajući da razbistri misli, u retrovizoru su se jasno vidjele, vozio ih je već neko vrijeme. Dva velika obrisa crnih sjenki sjedala su na zadnjem sjedištu popunjavajući sobom prostor iza njegovih leđa, glave su im udarale u plafon automobila i što je duže vozio prilike su bile sve tamnije.

Čuvao je prisebnost .

„Ovo nije tvoja stvar“, jasno je čuo glas u glavi, „ovo pripada nama.“

“Hirurg, kako to moćno zvuči.”

Na Googlu sam pronašla ovu „mudru misao“: „Tri stvari uvijek odaju čovjeka...njegove oči, njegovi prijatelji i omiljena pjesma...“ I odmah moram da kažem da se ne slažem sa ovom „mudrošću“. Trice i kučine!

Kad bi ljudi mogli da ostanu bazazleni kao deca, a odgovorni prema sebi i drugima, uvek bi tako čisto i iskreno voleli.

Vraćajući se sa posla, dželat je svratio do trafike na uglu da kupi sebi cigarete. Postavio je novi rekord-četiri dana bez duvanskog dima i to je bio dovoljan razlog da sebe počasti jednom kutijom cigareta. Nakon nje će se, verovao je, zauvek lišiti te rđave navike. Usput je svratio do omiljene kafane da bi sebe počastio zbog jednog drugog rekorda, a to je peti dan bez alkohola. Dželat je bio pred penzijom i monotonija na poslu ga je sve više trošila i deprimirala. Odavno već ne uživa u poslu, radi mehanički, bez ikakvih emocija.

Imao je neutaživu potrebu da se stopi sa šumom, da zagrli stoletne hrastove i udahne miris nedirnute, čiste i nevine prirodne kolevke mira. Buka i vonj prljavih ulica belosvetskih metropola još su zauzimali mnogo mesta u njegovoj glavi.

Čovek se rađa da bi umirao i umire da bi se rađao. Smisao je put, ne odredište. Dok putuje živ je, dok pada ustajaće, dok umire rađaće se. To je savršenstvo.

Crne sjenke su se uzdizale iz okolnog šipražja igrajući gluvo kolo u ranoj noći. Potok se ipak čuo u daljini, ali u ovoj bašti stao je vjetar, stalo je vrijeme, i zvuci su utihnuli, kao pod staklenim zvonom ništa nije ni ulazilo, niti izlazilo iz nje.

U predgrađu misli, sada, čuči jadan kamen. Kamen je beo i gladak i svi se sapliću o njega.