Kultura i umetnost

Enciklopedijska je zanimljivost da su Estonci hladan i uzdržan, nepristupačan i slabo komunikativan svet. A kako im se može dodati da su nepoverljivi i krajnje nekritični prema ovim odavno potvrđenim činjenicama, svojski su se potrudili da dokažu neistinost istih. Četrnaestog februara su upriličili veliki festival druženja, prijateljstva i ljubavi i nazvali ga, ni po babu ni po stričevima, Danom prijatelja. Jer, za sebe kažu da su dobre i društvene persone i da imaju puno prijatelja. Ako se tu ubrajaju i poznanici i slučajni prolaznici.

Vreli, umorni dani. Nije mi bilo ni do sebe, a tek do ostatka postojanja koje me okružuje, baš ni najmanje. Sklanjao sam se sa prvom vrelinom. U skrivanju tražio sam nešto, nešto što ću činiti, bilo šta iole smisleno, samo da nisam predmet, oblik, uspavano telo koje ponavlja rutinu iz dana u dan. Ustaje, odlazi, vraća se, leži, spava, ne postoji.

Nije to bilo buđenje, bio je to smak sveta. Mog sveta kome je Anđela bila središte, gravitaciona sila oko koje se vrti čitava vasiona. Čim sam otvorio oči, taj moj svet iščezao je kao da nikad nije ni postojao. Umesto moje skromne i, iz današnje perspektive gledano, u najvećoj meri bezbrižne mladalačke svakodnevnice, došao je račun za naplatu. Račun za ono sranje koje sam napravio ne znajući šta činim, a koje će sad skupo da me košta.  

Autor Milan Nedjić

Dozivali smo se ćutanjem na ivicama snova u arenama srca sa tragovima prolivene krvi pobeđenih  gladijatora u čeljustima zveri.

Ukrštale su se suze u molitvama himalajskih monaha sa bolom porodilja na obroncima Jerininog grada.

Nikome više nije važno saznanje o postanku sveta kao i pomračenje istog.

Slepošću uma tražimo jasnoću našeg srca.

Dobijamo pečat strastvenog ludila.

Dаni? Vrеmе! Skоrо zаbоrаvlјеni dаni, pоrоčni, prаzni, pоnеkаd divlјi. I vrеmе bеz mnоgо rаzmišlјаnjа, vrеmе kоје sе svоdilо nа trоšеnjе vrеmеnа. Nе zmаm pо čеmu bih pаmtiо tо vrеmе. Zbilја, ništа vаžnо, znаčајnо, ništа suštinski vаžnо, а vrеmе nоsilо је miris nеsrеćе. Kоgа је brigа. Мlаd, nеpоtrоšеnе snаgе, vulkаnskih strаsti. Sеćаm sе. Dа, sеćаm sе sа sеtоm, prеzirоm, sа tugоm, gаđеnjеm, pоmеšаnа оsеćаnjа.

Ema je uzela novac i nestala iza šanka. Potom je pojačala radio, „Dvesta dvojku“. Dobropoznati taktovi Azre i ustreptali glas Džonija Štulića preplavili su prostoriju:

Kako da ne mislim na sive eminencije
nevidljive ubojice
efikasnih ruku
kako da ne čujem njihove usne dok mi šapuću
ti si moj, ti si moj, ti si
moj...

Autor Miodrag Tasić

U slepoj ulici prosio je slepac. Slepom ulicom je prethodne noći, u gluvo doba, prošao jedan gluvi čovek. Iz srca tog gluvog čoveka ispalo je nadanje, ali on, zbog svog hendikepa, nije čuo kada je ono udarilo o pločnik već je zamišljeno nastavio svoj put. Promrzlo nadanje je ostalo da leži na betonu, baš na mestu na kojem je ovog jutra slepi prosjak stajao sa praznim, ispruženim dlanom. On ga svakako nije mogao videti. Čak ni tihi vapaj izgubljenog nadanja ovaj prosjak nije čuo. Bio je fokusiran na zvuk cipela koji se širio ulicom.

Autor Milan Neđić