Kultura i umetnost

Autor Milan Neđić

... Pokušavao sam da se prisetim koji je presudni, besmisleni trenutak, jedan od mnoštva u mnogim danima, mnogim godinama bio taj ? Zatvaram oči, pravim se da spavam, da neko od putnika ne bi poželeo da započne razgovor. Iskreno, nisam raspoložen za priče, bilo kakve čak i smislene, možda korisne. Odbijam mogućnost da dogodiće se čudo i da ću saznati nešto novo, korisno, preko potrebno. Neka mi oproste, ne želim razgovor. Želim biti sam sa svojim mislima dok bežim od sebe i odlazim sebi.

Autor intervjua Valentina Novković

Autor Milan Neđić

Ne reči, ne pokreti, misli, nevidljive, vrele, pune zlobe, bilo kakve, samo da su misli. One kao magnet, privlače odbeglo, ludo, divlje, sve i svakako. Misli. Oslobođene, besposlene, odlutale, umorne...

Uvek su me vodile po razvalinama, kroz mračne ulice, u najdublje iskopane tunele, u podrume iz kojih se nije nazirala svetlost. Oduvek sam ih voleo, priželjkivao, tragao za njima i uvek dolazile su slike misli iznenada, lovile me nespremnog, zbunjenog. I zaustio bih, i dobijao bih odgovor – „ Tražio si nas, tu smo...“

– Danas je na tebe red, mili – reče Ivana, pokupivši sudove od ručka i spustivši ih u sudoperu. 

– Ako ti tako kažeš. – uzvratio sam i odgegao se do kuhinje da pristavim kafu. Kako se nikad ne zabroji, zavrteo sam glavom. 

Septembar 1992.

Svet

Autor Milan Neđić

-----------------------

Beznađe, očaj...koje još reči mogu, a ima ih previše, opisati stanje nemoći. I tada, pohrlimo sebi u tami sobe, u skrivanju, u bekstvima ili poželimo sličnog. Da upućujemo iznova reči, da opisujemo stanje bedačenja koje traje i kome se ne vidi kraj.

Jedne večeri potegao sam malo više vinjaka, lјulјala mi se tavanica kao jarbol na oluji i znao sam da mi u takvom stanju nema izlaska iz kuće. Ako bih se nekako i domogao ulice, po svoj prilici osvanuo bih u nekoj rupi u društvu klošara, manijaka, pedofila, makroa, lopurda, kurveštija, i ostalog polusveta bez kojeg bi policijski poziv izgubio svaki smisao.