Devširma (turski –devşirme)

Reč je o izumu (institutu)  iz 14 veka kojeg je osmislio i materijalizovao, u beli Svet kao adet uveo, sultan Murat I. Očito da je MuratI bio vizionar bez premca jer je shvatio da je jedina stvarna vrednost čovek i genetika koju sobom nosi. Carstva propadaju i uzdižu se ali ljudska supstanca opstaje kroz vreme (produžetkom vrste) i jedino dok je nje (te ljudske supstance) ima smisla razmišljati o opstanku, budućnosti, konačno i prošlosti jer samo živi ljudi (prisutni) čuvari su i onoga što je iza nas.

Naravno da Murat I nije baš ovako promišljao, ali u konačnom rezultatu čak i za vreme Otomanskog carstva, ono što je trebalo biti “topovsko meso” pretvorilo se u svojevrsnu intelektualnu, plemićku (feudalnu) i vojnu elitu društva. Devširma je bio nasilni čin i kao takav opevan, osuđen i istorijski opisan. I zaista kada jedna velika imperija uzima najlepše, najpametnije, psihofizički izuzetne mladiće svake četvrte godine iz naroda, to čak i ne baš mnogo pametan ume da osudi, ali kada jedna država čini auto-devširmu nad sopstvenim mladićima i devojkama i zrelim ljudima (najlepšim, najboljim, najpametnijim, biološki najproduktivnijim i to 40 godina u nesmanjenom kontinuitetu, e onda na sceni imamo socijalno-patološki problem i referencu delimično sagledivih posledica i sasvim sagledivih uzroka). Sve vreme, naravno govorimo o danku u krvi (turski-devširma) koji se u nas pretvorio u sistemsku devširmu, “poklon u krvi”, raspamećivanja i razljuđivanja društva i njegovog čišćenja od ljudske supstance, sposobne ne samo za radne i naučne poduhvate već sposobne i za rađanje, za čitanje knjiga, za slušanje muzike, za trošenje novca, za smejanje, za tugovanje... Za sve ono što život  sa sobom nosi.

Državnoj birokratiji i njenim smenjivim nalogodavcima i vlasnicima  smetaju obrazovani, lepi, pametni, produktivni ljudi i ne samo da im širom otvaraju vrata da budu poklon u krvi ( dobrovoljna devširma) već ih u tome i sokole.

I dok su Turci za svoju državu uzimali najbolje kandidate za devširmu kod nas je  odomaćena  praksa u Srbiji da se za društvo i državu i biraju ljudi  po ličnim simpatijama i da se na različite pozicije postavljaju "svoji ljudi", ma koji da je motiv tog subjektivnog odabira. Stvara se rezervat mediokriteta koji će produkovati nove mediokritete. Gvineja Bisao jedina zemlja u Svetu koja lošije stoji od Srbije po  sistemskoj devširmi (bežanje glavom bez obzira iz otadžbine u cilju materijalizacije sopstva). To se ublaženo zove “odliv mozgova”, kao da su ljudi samo stečena znanja. Ne dragi moji, čovek je zbir neponovljivih kvaliteta i kvantiteta, a stečena znanja te kvalitete i kvantitete dodatno oplemenjuju što posredno i neposredno unapređuje čitavo društvo.

Danak se za vakta Otomanskog carstva ubirao svake četvrte godine (imali su i milosti i pameti Turci, jer nema stasavanja nove plemenite ni nikakve “letine”, ako se ne ostavi i pričuva bar malo od najboljeg semena  za “setvu”). Današnji sistemski i sistematski poklon u krvi  nudi  se svake godine, svakog meseca, svakog dana, svakog sata počevši od sedamdesetih godina prošlog veka.

Sa stanovišta države, društva i porodice odliv ljudske supstance je gubitak nenadoknadiv. Može se precizno izračunati kakav je to gubitak  posmatrano prema mnogim parametrima (biološkom, ekonomskom, psihološkom, demografskom, sociološkom, emotivnom, fertilnom...). Sa stanovišta pojedinca koji je zahvaćen praksom (fenomenom) devširme to je benefit i onda i sada. U prilog tezi neću navoditi sadašnje argumente i razloge za pomenutu konstataciju o blagodeti za pojedinca, ali hoću jedan podatak iz 14 veka. Muslimanske porodice koje (naravno) nisu bile u mogućnosti da im deca uđu u proceduru danka u krvi ilegalno su nastojale da se njihovo dete uzme, jer je to značilo najbolje obrazovanje, ugled, visoki položaj, standard i čast, rečju dobar život. Danas naše porodice kao i turske nekada rasprodaju sve što imaju samo da potomku ili sebi omoguće da budu nekoj pristojnoj državi “poklon u krvi” (legalno ili llegalno).

Prema “ad hoc” procenama (jer, da državu zanima imala bi precizan podatak, ali sa obzirom da je ne zanima oni daju tzv grube, “ad hoc” i odokativne procene) samo za poslednjih 20 godina  poklonom u krvi  je obuhvaćeno više od 600 000 ljudi. Od toga 37.000 stručnjaka, a više od 5.000 doktora nauka. Od sedamdesetih do devedesetih taj broj je bio i veći (i pored toga što mnogi nekritički idealizuju pomenut vreme ne baratajući podacima i parametrima).  

Baš kao i za vreme Turaka, stranci vide da se radi o talentovanoj, sposobnoj, ljudskoj supstanci. Nekome ko je vredan i uspešan, kakvih možda nema u njihovoj sredini, ponude im bolje uslove, nagovore ih da ostanu, prilagode ih sebi. Prepuštaju se ljudi devširmi, jer svaki drugi nema radnu knjižicu, na posao čeka godinama, dok ih istovremeno prestižu ponavljači, nesvršeni i kvazi studenti i diplomci. Većina onih koji su u Svet otišli vozom, u Srbiju se vraćaju avionom, i to samo u posetu, a neki ni u posetu. Njihova deca naravno neće ni turistički i tako...