Politika i društvo

Došli smo do tačke kad možemo da zaključimo da više nema ni ljudi, ni vere, ni nade. Samo surova obezbožena strvarnost da je sve prepušteno onima koje vode najgori porivi ove vrste.

Dok radnici obavljaju svoj posao, ne bi li zaradili pošteno svoju platu oni se poigravaju njima i daju otkaze.

To da od suve molitve nema više nikakve vajde za ojađenog raba Božjeg, većina je davno shvatila. „Sami ste stvorili problem, sami ga rešavajte“, rekao je veliki Dalaj i time odaslao poruku kakva je do sada bila nezamisliva.

Ali pitanje slobode nije više samo sloboda kretanja, sloboda mišljenja, sloboda izbora. Nešto uzvišeno kruži iznad magle i memle kojom smo prekriveni. Sloboda je spokojstvo uma.

Kada više nisi objekat tuđeg posmatranja, mnogo se toga vrati na svoje mesto...

Sve mislim, mi smo svikli da živimo u nekom međuvremenu, poštujući kult smrti i radujući se pokolju, strahu, strepnji i beshlebici.

Pod plaštom dobročinstva, humanosti, razumevanja i tolerancije, dozvolili su da im u zemlje uđu infiltrirani radikalni islamisti, kao kroz bušne gaće. I onda su u čudu?

Čovek nikada kao u ovom trenutku nije bio lišen sebe do te mere da više nema vremena niti mu pada na pamet da se zapita: ko sam, šta sam i zašto sam koji krasni ovde?

Zato neka ostane zapisano da ni svi Srbi nisu krezubi, masni, prljavi, tupavi i zli gibaničari iz Bulajićevih filmova, kao što ni američka demokratija nije ono što bi oni voleli da jeste.

A ruku na srce, ja bih volio da naroda i nema!
Replika iz filma U ime naroda