Kratka priča

“Utapala se u radu, da se ne bi utopila u očaju. Nije htela da se vrati tamo odakle je dug put do izlaska sunca! Ne, jer ako bi samo korak otišla nazad, više nikad ne bi izašla odatle. Borila se uprkos želji da je nema, da nestane”.

Odlomak iz priče

Prvi put u životu počeo je da gleda čitulje. Ni sam ne zna zašto. Na drugoj strani istih, ugledao je - svoju fotografiju.

Od zaboravljenih osmeha i povratka izgubljenog - svega.

-Rekvijem za jedan dan-

Ćutala je uživajući, barem se činilo tako, u šumljivom brbljanju vetrova koji je kvario tišinu, ali uvek skladno, uvek šarmantno, nepretenciozno, taman kada bi bezvučnost postala teška, bremenita i nepodnošljiva.

Gladijanci su živeli u svetu strave i užasa, bez hrane, lekova, ljubavi i svega ostalog. Jedino je smrt bila nešto što je sasvim izvesno i sa čim su mogli da računaju bez iluzije da će im izmaći.

Znaš što mi je kad sve moje priče zamijene groznićave tišine polu-tuge, polu-dosade?

Čudan je pogled sa beogradskog solitera. Sve je mirno i mirišljavo. Vide se samo Dunav i Sava. Kako su lepi! Ko još ima Avalu i Kalemegdan? Ibar je suviše daleko, i prljav. Dolina kesa. Morave su se iskrivile.

„Vidiš li, Zlatokosa, svoje ime u zvezdama?“ pitao ju je jedne od onih večeri kad su pogledima uprtim negde, tražili beskraj i u njega smeštali svoju bezvremenu ljubav, lišenu svih ovozemaljskih slabosti. Umesto odgovora, prstom je pokazala na zvezde i u vazduhu načinila nekoliko pokreta.