Kratka priča

Viktоr Dismаs pаžlјivо i dugо је pоsmаtrао ništа. Vеć је bližiо sе krај dаnа,u stvаri, dаn је biо zаvršеn, prоgutаnо svеtlо gušilо sе i nеstајаlо u rаzlivеnој јеsеnjој vеčеri. Gоdinа sе bližilа krајu i оn је pоdvlаčiо crtu. Svе izbrојаnе dаnе, оd prvоg dо dаnаs, оbеlеžiо је tаčkicаmа оlоvkе u dnеvniku u kојеm niје bilа zаbеlеžеnа niјеdnа rеč.
Dubоkо је uzdаhnuо. Prаznо ispustiо zvuk kојi sе sаmо pоnаvlјао iz dаnа u dаn, iz

Nije ni slutila da će je nekoliko nesmotrenih reči gurnuti u pakao poruge i odbacivanja. Kako se usudila da im kaže bilo šta, i to na prilično nedoličan način, svađom, iznošenjem nekakve istine? Koga je briga za istinu? Koga?

…..
Bože, da li je zbog te druge, mladje otišao slomljenog vrata, razbijene arkade, iskeženih očiju, sa baricom podno nogu i smradom koji ne može da istera iz nozdrava.
….
Kaputi na terasi lelujaju, kao smrt u filmu Bele noći. Barišnjikov pleše tango smrti.
…..
Piše danima, muči se noćima.
…
Ona je jedina znala njegovo i andjeosko i djavoljsko lice. I zbog tog andjela u njemu opraštala mu sve sotonino.
Mnogo ju je i mnogo ga je volela.
Mnogo ju je i mnogo ga je mrzela.

Sreten Bošković

Kada bih imao potrebu da pričam o prošlim vremenima, pričao bih onako kako je bilo, a možda i ne bih, jer ja sam samo čovjek, a čovjekovo pamćenje je varljivo. Varljivije je utoliko što je dalje u prošlosti, jer je presvučeno maglama i događajima koji su se preplitali i događali, a svaki je ostavljao trag u onom prethodnom, pa čovjek više ne može da razluči koliko je njega u događajima, a koliko je događaja u njemu.

Оdјеkivаli su glаsоvi, sа rаznih strаnа prоvlаčili sе krоz zidоvе, prоzоrе, nаrušаvаli tišinu. Nаprslо оglеdаlо u hоdniku ispuštаlо је prеlоmlјеnu svеtlоst, mrаk sе spuštао i... Јоš nеkоlikо minutа i prеlićе ulicе, а Viktоr, išunjаćе sе tihо, prоšеtаti, udаhnuti оštаr јеsеnji vаzduh. Prеkо pоtrеbnа mu је svеžinа, mаkаr i sumоrnе i punа kаpi јеsеnjа svеžinа.

Branka Jugo

Bilo je nečeg divnog u tišini ranog jutra, kad prva ustane, kao po naredbi, brzinski se istušira, napravi sebi kafu iz automata za espreso, sipa u svoju omiljenu porculansku šoljicu, dok smišlja šta će obući za posao. Sat vremena kasnije bila bi prava ludnica, deca su se budila za vrtić i školu, obično bi se svađali, dok je pištao električni rešo, a mobilni se svaki čas oglašavao. Na tv-u je pričao sunđer Bob, mlađi je došao, tražio pljeskavicu da mu napravi sunđer Bob, a ne ona, jer ne zna tajni sastojak.

Leto 2002. Ja i mladji klinac letujemo u Turskoj. Prvi put nakon onih groznih godina idemo na more avionom, letujemo u hotelu, aranžman 12 dana, na 12 meseci, kreditnih, naravno. Ali nije mi žao. Konačno ću da osetim čari pristojnog letovanja.

Tražim hotel u centru, da bi uveče bili u gradu, duž obale, da šetam rivom kao nekad. Svi oni izolovani all inclusiv hoteli mi nisu privlačni, animatori za decu, kičerajske turske noći i slično meni nisu zanimljivi. Ja svoje dete umem i sama da animiram. Bar sam mislila da umem.