Kratka priča

U pedesetici – na čijoj trasi, ako niste znali, pored jutarnjeg, prepodnevnog i popodnovnog, postoje još i predvečernji i večernji špic, pa kako god da okrenete, kretaćete se brzinom konjske zaprege. Svetleće reklame blještale su kao mali požari odnevši još jednu pobedu nad škiljavom uličnom rasvetom, a ja, ne bih li nekako prekratio vreme, čitao sam reklamne poruke na bilbordima, koje je, gle čuda, neko slučajno postavio pored svakog autobuskog stajališta.   

Branka Avramović Jugo

Naša kuća je jedna u nizu kuća siromašnog naselja koje gleda u bogatiji deo, gde su velike kuće, moderno opremljene, čije ulice su čiste, dvorišta lepo sređena. Razdvaja nas jedna reka i most, ali ogromna distanca je između nas i njih, tako da se nikad ne mešamo, niti mi odlazimo u njihov deo, niti oni u naš.

Ovde se put račvao. Svaki pravac je vodio nekuda na svoju stranu. Kojim putem ću dalje poći zaista nije bilo odviše važno, jer nisam išao nikuda određeno. Bilo je svejedno, utoliko više što nisam imao cilj svoga putovanja. Dobro, nazvati ovo putovanjem je malo pretenciozno. Ovo je bilo lutanje, kretanje po onoj  putanji kojom put odvede.

Bilo je to 1972. Upravo smo se preselili na Novi Beograd. Živeli smo na četvrtom spratu jedne dugačke zgrade. Sa prozora su se videli jablanovi uz koje je nastala malena staza  ka autobuskoj stanici. Mama je radila do četiri, dakle, oko pola pet je trebalo da je ugledam kako silazi iz autobusa i kreće ka zgradi. Bio je to moj uobičajeni ritual iščekivanja majčine figure koja izlazi iz autobusa, prelazi ulicu, prolazi pored prvog, pa drugog, pa trećeg jablana, sve do šestog. I sve što je bila bliže zgradi moje srce je sve glasnije pevalo.

Još jedna , dve rečenice, umorna ruka zapisuje, blizu je kraj...

Knjiga je završena. Osećaj olakšanja, ni euforija, ni pad... Četiri dana traje putovanje kroz sebe. Skoro dve godine traje, traje ceo zapamćeni i zabeleženi život.

S prvim prolećnim danima samo se pojačao njegov jad i muka. Žena je polako kopnila i topila se pred njegovim očima, a on je u detetu koje je raslo i smejalo se sve češće video jedinog krivca za njenu sve očigledniju nemoć i boljku. Ni njena uveravanja da će biti bolje, ni toplo aprilsko sunce, nisu sprečili smrt, koja se ušunjala jedne noći i odnela njenu omršavelo telo i izmučenu dušu, ostavljajući ga samog s detetom koje plače, danonoćno. Nekoliko žena iz sela je ponudilo pomoć, koju je odbio bez razmišljanja.

Pozdrav Petre Jankoviću, brate moj. Neću ti reći "dragi brate", jer mi drag odavno nisi, ali brat jesi, i evo, odlučio sam da ti pišem. Odlučio sam moj Petre, iako sam onomad, pre skoro pet godina, kada smo se rastali u buci i halabuci, uz bujicu tvojih uvreda i pogrda, javno, i pred tvojom i pred mojom porodicom, obećao da ti se više nikada neću javiti, ali eto, ne mogu! Ne mogu Petre, jače je od mene. Da bar kao ti imam kamen umesto srca, bilo bi mi lakše, a ovako: Teško mi je Pero, mnogo mi je teško.

Bulevar. Počinje kod Skupštine, a kraj mu se gubi negde na putu za Smederevo.
Pošta, Narodna banka, Pelivan, Šeherezada(seća li se još ko), masivna kapija Čehoslovačke ambasade, Crkva, Tašmajdan, prvi poljupci, klizanje, Madera, eh…krem brule.
Momci sa Pravnog, tramvaj niz Beogradsku,“ nemoj slučajno da ste se kešali, ubiću te ako padneš“…
Njena ulica i onda Biblioteka, KST, prve igranke i sad već ozbiljni poljupci ispod svetleće disko kugle..Zamišljeni Tesla i zabrinuti Vuk…i kraj.
Tu prestaje Grad, a počinje provincija.

Tržni centar u ovom djelu grada postoji već nekih dvadesetak godina. Bilo je onih koji su njegovu gradnju pozdravili, kao i onih koji su učinili sve kako bi spriječili njegovu izgradnju. Ipak na kraju se ispostavilo da je lokalna zajednica svoj život gradila oko njega.