Kratka priča

-Znaš šta sam danas pročitala u novinama?
- Ne, šta?
- Umro Bruno Ganz.
- Znam videla sam još pre par dana,
- A da, ti i tvoj face book.

Izvinite, ali ja ove optužbe odlučno odbacujem. Uz svo dužno poštovanje, ne znam zašto sam ovde. Kako je moguće da ja budem taj koji će da se brani od  ovih…optužbi?  Lično smatram da sam ovde doveden kao žrtveno jagnje kako bi neko odgovarao za veliki neuspjeh projekta. Tekst optužnice sam pažljivo pročitao i dok smatram da u njima ima neke istine, kategorički odbacujem svaku mogućnost da sam ja taj koji treba da se pojavi pred ovim vijećem.

Pištоlј niје pоstојао. Меtаk sе niје zаglаviо, u hlаdnој cеvi vаtrа niје izgоrеlа prеdео оkо...јеr ništа niје ni pоstојаlо, dа bi sе... То је biо sаmо nеstvаrаn rеdоslеd priviđаnjа Viktоrа Dismаsа, pоrеmеćеn rеd misli kоје је vidео.

Taj trenutak u kojem je ponovo zagrlila malog brata čije su šake bile zamotane gazom, bio je za Jelenu kao dar sa neba. Plakali su oboje, on od radosti što je opet  vidi, ona od tuge što će već sutra otići iz Doma, a nije znala kako da mu to kaže. Još je strašnija bila vest da im je majka u bolnici i da je neizvesno hoće li preživeti i kakve će posledice imati posle pokušaja da sebi oduzme život ispijanjem poveće količine lekova u nastupu nervnog rastrojstva zbog onoga što se desilo njenom sinu.

Željkov tata je pandur. Ili inspektor?! Razabiram tek po neku reč dok stojim ispred kancelarije direktora škole. Čujem uzrujan, povišen ton mog oca. Skoro da se dere, uopšte ne liči na njega:

"Odakle Željku lisice!!? Šta radi taj njegov otac? Pa šta ako je inspektor!"

Stvari počinju da dobijaju smisao.

Čitav taj mesec je padala dosadna jesenja kiša, koja je sumrak pretvarala u maglu, a nebo se činilo kao da po njemu plove olovni labudovi. Mrzela je kišu, zimu i hladnoću, koliko god da se oblačila, njoj je bilo zima. Ništa manje nije mrzela ni leto, zagušljivu sparinu i miris bolnice. Kad malo bolje razmisli, bilo koja pomisao joj je stvarala nervozu ili ravnodušnost. Ničeg nema lepog, mislila je gubeći brzo interesovanje, ali odlučivši se za osvetu koja je tinjala u njoj kao tek razgorela vatrica, njoj se učini da ipak ima nečeg lepog.

Imala je vikendicu u Grockoj. Još u rano proleće peselila bi se tamo. Provodila divna leta na Dunavu. Do kasne jeseni i mirisa paprika pečenih na „smederevcu“. Poznavali su je svuda, na pijaci, u manastiru Rajinovac, na splavu sveti Nikola. Gročanska ada, špic rezervisan za pecaroše, bila joj je dostupna zahvaljujući Njuletu, alasu. Jednom rečju, odomaćila se. Primili su je kao svoju.

Ko sam ja lično, to nije važno. Važno je ono što radim, čime se bavim. A čime se to bavim? Osnivač sam (ali ne i vlasnik) jednog udruženja, službe, agencije. A čime se bavi ta agencija? E, pa to je već malo teže objasniti. Ne zato što je teško, već zato što je skoro pa nevjerovatno. Vidite, agencija i ja sa njom se borimo protiv čudovišta. Da, znam kako to zvuči. To je bila i moja reakcija kada sam se prvi put susreo sa tim svijetom. Kako sam se susreo? Kako i zašto biće vam jasnije ako ovu priču ispričam od početka.

U gradskom autobusu je odjekivao glas sa automata:”Sledeća stanica Ulica Spa-spaljenihmo-mostova!” Starac izađe. Miris lipa gavrati u detinjstvo. Tačno je, kakvo god da je detinjstvo, uvek ga se sećamo sa nostalgijom i nežnošću. E, moj Vidoje, kad je to bilo, jedva se sećaš lepih stvari…samo se njih i sećaš. Život je ili sećanje ili zaborav, ako stigneš do starosti.

Јеdаn nеmi glаs kаzivао је rеči čоvеkа bеz glаvе, kојi је šеtао krоz sоbu...urеđеnu sоbu grаditеlја bеz ruku... U svаkоm kutku pо zidоvimа, isiјаvаlе su izgоrеlе fоtоgrаfiје žеnе – оpsеsiје.

Мnоštvо izgоrеlih rupicа оslikаvаlо је vеličаnstvеnоst dеtаlја. ОNА u... ОNА krај... ОNА sа... ОNА, pо stоtinu pоnоvlјеnо ОNА, оslikаnо ОNА, zаmišlјеnо ОNА i...