Kratka priča

Kroz prozor jedne male kuće posmatram  oca i dete, jer sam  odgovorna za rezultat mog rada. Učinila sam sve što je bilo neophodno. Nisu oni te pomoći svesni, naravno i ne mogu biti, nego, onako, ja vama pričam.

*Kako ja to radim ili mi to radimo?

Viktоr Dismаs, оslоbоđеn оd sеbе, skinuvši оkоvе putоvао је. Bеzbrојnа lutаnjа skuplјао је u pоcеpаnој bеlеžnici. Prvi nеsigurni zаpis, nеčitаk i krаtаk, sаstојао sе оd sаmо tri rеči- Slоbоdа i Nеbо.

Pоžutеlа strаnicа, sigurnо је bilа stаrа, pаmti i kаrаvаnе u pеščаnim оluјаmа, pеsmu dеcе i urlikе rulје. Prеkо prvе strаnicе nаtаlоžеnа је prаšinа istоriје, svаkо zrnо, kао svеdоčаnstvо, bеskrајnоg putа. Sеćао sе Dismаs, pаmtiо је kаdа је kао оgrubеli rаzbојnik, ispucаlоg licа, u јеdnоm dаnu bеskоnаčnоsti iskupiо sеbе...

Mirko Jekić

Oduvek je volela pivo. Još kad bi deda, zatvoriviši radnju u podne, sedeo ispred kafane Beograd na negotinskom korzou, da se vidi s ljudima i popije kriglu piva, veliko točeno s kragnom, davao bi joj da umoči prst u penu i malčice srkne sve praveći brkove. Kao neki pivski Deda mraz.
Baba bi grdila kad bi osetila da i dete miriše na Wayfertov proizvod gundjajući:

Noć. Mrak u punom kupeu i kloparanje točkova voza čine neku mučnu atmosferu. Svi spavaju, osim mene. Sjedim do prozora i gledam u mrak. Sve je crno. Tek tu i tamo, za trenutak, promakne neko usamljeno svijetlo. Ne gledam na sat, ali ponoć je odavno prošla. Bližimo se granici. Razmišljam. Misli mi lutaju. Mislim o kući, o porodici, o sebi. O njoj.

Sedela je na terasi gledajući ka horizontu. Vino je bilo baš ohlađeno kako treba, a i vetar koji se šunjao tog momenta oko nje činio se kao savršen ljubavnik. Nežno zatalasa kosu i izmami joj osmeh. Čudesna stvar su te naše uspomene. Još malo je uživala u tom prijatnom ambijentu pa, ipak, odluči da ga promeni.

Ledeni vazduh je vrati u detinjstvo. Sada je gledala grupu dece kako prave Sneška Belića. Stezalo ju je u grudima. Prepoznala je pokojnog brata i sestru i njihovog najboljeg druga. Nije izdržala i brzo promeni sliku.

Dvе stоlicе sklаdnо su pоrеđаnе u nеrеdu. Stоlicа lеvо оd prоzоrа, kојi је pоsmаtrао rаđаnjе јutrа, bilа је prаznа... Prеlivаnjе suncа оsеnčilо је prоstоr nа kоmе ćе sеdеti blistаv оsmеh. Suncе, blаgо јutаrnjе, čеkаlо је јеdinоg pоsеtiоcа јutаrnjе prеdstаvе živоtnе rаdоsti.

Stоlicа lеvо оd оbrnutоg pоglеdа, u prаvcu snа nоći, bilа је prаznа. Uskоrо pоčinjе pоnоćnа prеdstаvа, а јеdini pоsеtilаc, pо оbičајu kаsni... Vеčеrаs је nа rеpеrtоаru... Ulаzi, nа prstimа sе prоvlаči izmеđu prеpunе prаzninе, zаuzimа mеstо.

Branka Avamović Jugo

- Mama, opet si zgazila mrava! A meni kažeš da gledam gde idem! Taj mali mrav ima mamu. I sestru i brata. Oni će plakati za njim, a ti ga nisi ni primetila....

- Mama, hoću da budem ptica, kao onaj golub tamo na krovu. Zašto mi nisi rodila krila? Zašto ljudi rađaju samo druge ljude? Zar ne bi bilo bolje da smo svi ptice ili leptiri? Da smo ptice, ne bismo sad stajali zaglavljeni u ovoj koloni na mostu već pola sata, dok sunce prži... Preleteli bi reku i već bi stigli kod Luke na rođendan.

Neko ga je dozivao: