Kratka priča

Usne su mu bile tanke i opore, skupljene tako da su se videle sitne borice iznad usana, upale, male oči iz kojih je varničio ciničan pogled. Pravio se da je velikodušan i otmen, nikada ne podižući ton, a u stvari je bio jedna proračunata stipsa. Zvao se Panta, i smatrao je da ga je majka zasugurno mrzela, kad je pristala da mu daju jedno toliko glupo ime. Odselio se od kuće, čim je završio sa srednjom, zaposlivši se u jednom magacinu. Majka mu je toliko zvocala šta je dobro za njega, da je to bio jedini mogući način da preživi njenu dominaciju.

Titovi pioniri prepoznavali su se po crvenim maramama. Tergal suknja, bela košulja, lakovane cipelice i marama obavezni za školske priredbe i hor. Važnije posete rodbini, bez marame, odlazak u pozorište. Svečani dogadjaji podrazumevali su svečanu, i čistu, odeću.

I rodi se čovjek samo da bi mogao umrijeti. Ova misao rodila se u glavi Radomira B, jednog proljećnog jutra, dok je sjedio na klupi u parku i posmatrao cvijet bijele rade. Nije se obazirao na slučajne i namjerne prolaznike, nije čuo bat njihovih koraka niti zvuk istrošenih motora gradskih autobusa koji su saobraćali u blizini. Samo je gledao u cvijet bijele rade.

Sreten Bošković

Nekada je jesen mirisala na pečeno kestenje i izgorelu zemlju i imala je lice starog antikvara sa naočarima zlatnog okvira. Sada nema određeni miris, ni lice. Ne prepoznajem je, nosi masku. Svet nikada nije bio čudniji. Valjda se shvatilo neshvatljivo, a to je da ne postoji ono postojano u stvarnosti, a da nije iluzija. Tuga zavedenog mozga i izdanog srca. Ako nas je izdala stvarnost nemojmo mi sami sebe.

Zaokružujem imena i pokušavam da se setim njihovih lica. Slutim osmehe.

Uspоrеnih pоkrеtа, nаnоsiо је pеnu zа briјаnjе, spоrо јu је utrlјаvао pо licu, kао dа оdlаžе čin kојi svаkоg trеćеg јutrа čini izmеđu nеmаrа i lеnjоsti. Теk је pеt, а dо pоlаskа јоš dеsеt sаti i višе.
Pоsmаtrао је svоје оči, svој pоglеd kојi uvеk u kupаtilu imа pоsеbаn smisао. Pоglеd kојi, u pаuzаmа izmеđu prаzninа, оsmоtri dоk spirа vоdоm licе оd umоrа, pоspаnоsti, grčа ili...

Branka Avramović Jugo

Kaća je išla do posla peške, preko niza malih ulica, zaobilaznim putem, gotovo do samog  savskog pristaništa,  gde je bila smeštena u jednoj od zgrada, neugledna novinska agencija, koja se bavila plasiranjem tračeva i poluistina, tzv žuta štampa. Kad se samo seti da je bila jedna od onih koji obećavaju, sa sigurnim poslom profesora ekonomije na fakultetu, a sad eto, sticajem okolnosti, radi kao novinar te iste, male agencije, vlasnice opake Nensi, čije ambicije su bile za dva do tri pedlja više od ostalih običnih građana.

Radan je cvokotao od zime dok se pitao šta mu je sve ovo trebalo. Duboko u planini, usred guste šume, uvlačio je glavu dublje u kaput dok je studeni vjetar kao žiletom sjekao kožu lica. Mogao je sad kao čovjek, kao svaki domaćin da bude uz ognjište, uz toplu peć, umjesto što se smuca po planini i šumi jureći neke duhove iz babskih priča.

Sаsvim оbičаn dаn budiо sе iz mаglоvitоg јutrа. Маglа јutrа, tо је znаk dа suncе ćе prеlivаti grаd, bićе lеpо i priјаtnо. Pоslе svih dоsаdnih kišnih dаnа, bаr svеtlоst је оnо čеmu sе rаduје...