Kultura i umetnost

Dešavalo se, tako negde s kraja jeseni i početka zime, suvomrazica zapali obraze hladne, pa se provlačim kroz pune autobuse ljudi, da bih odlazila na trgove i započinjala razgovore sa potpunom nepoznatim licima koja su me podsećala na neke izgubljena. Oni, nesmotreno pričajući o tome koliko su srećni, ranjavali su me, jer ja osim sebe nisam imala nikoga uz koga bih se ušuškala, uz koga bih pobedila vetar i ledene dane. I onda bih promrzlim prstima hranila golubove hlebom, stegnutim i bajatim, ličeći samoj sebi na pepeljugu, čija priča nema srećan kraj.

LICA

PRVA - gorda, koja za sebe misli da je drugačija od druge, čudne

DRUGA -  seljanka po vokaciji koja veruje u večitu zabludu da može ljubavlju da  menja njegov bračni status. Pojašnjenje: seljanka nije osoba koja geografskim poreklom potiče iz  ruralne sredine, već estetski namunjeno, duhovno pusto  i mentalno jadno stanje ženske osobe, koja se boji samoće I Noći muzeja. 

Zoranova mala spavaća soba, imala je ulogu i radne sobe. U ćošku je stajao rasklopivi kauč sa skoro uvijek neraspremljenom posteljinom. Uz kauč je bio stari kompjuterski sto, koji je sada služio kao pisaći. Pored vrata su stajale dvije ručno pravljene police za knjige. Napravljene su vješto, ali od materijala koji je bio dostupan, tako da su bile mješavina dasaka, iverice i šperploče. Sadržavale su skromnu biblioteku od nekih 300 knjiga.

Oprosti, ja samo o ljubavi mogu da pišem. Znam, mnogi su gadljivi na moju “patetiku”. Neka su. Razumem ja sve i svakoga. Boli ljudsko zlo, ali živimo u apsurdnosti viđenog i doživljenog, zato, realno je da imamo svi neku svoju istinu. Zbog toga mislim da ne postoji jedna istina i ništa više. O, postoje milioni predivnih istina. Eto, za mene je istina-ljubav, u bezbroj oblika.

Тišinа је оdzvаnjаlа krоz prоzоr pоput nеvrеmеnа kоје sе sprеmа sа оpustоši grаd. То је dаn, uvеk trеćа subоtа u mеsеcu gаšеnjа prоlеćа... То sе pоnаvlја gоdinаmа, dеcеniјаmа i uvеk је skоrо istо, sа mаlim, nеprimеtnim, rаzlikаmа u bојаmа. I kućа је istа, kućа kоја stојi, nеtаknutа u rušеvini.

Da li sam zaista egomanijak, često sam se pitao. Kako i na osnovu čega je ona muškarača iz vojne bolnice došla do tog zaključka? Jeste, dali su mi da uradim neke testove i ja sam, najpametnije što sam umeo, odgovarao na pitanja. Gde sam pogrešio? Da li sam uopšte negde pogrešio? Da li je ona dovoljno stručna da iz mojih odgovora izvede prave zaključke? Jeste da sam o sebi oduvek mislio kako sam nešto posebno, ali valjda to svako tako misli o sebi.

Bio je to period posle Drugog svetskog rata, kada se u mnogim mestima počelo sa obnovom i izgradnjom onoga što je rat uništio. Mnogi, koji su zbog ratnih dešavanja otišli iz svojih rodnih mesta, ostajali su tu gde su se zatekli i počinjali novi život. Jedan od njih je bio i Obren, koji je došao iz Šumadije, negde iz okoline Kragujevca...veseli mrga od skoro dva metra, koji je na zajedničkim poljskim radovima često znao da uveseljava ostale i na taj način im olakšavao teške poslove.

Viši inspektor Petrović je zapalio još jednu cigaretu. Pepeljara na stolu pred njim je već bila puna opušaka. Dežurstvo mu je počelo vađenjem samoubice iz mutnih voda Save,  negde oko 22 sata. Ustao je i odškrinuo prozor. Svežina majske noći ga je malo razbudila. Ponoć je uveliko prošla, a mršavi, bledi čovek, mokre proređene kose, umotan u policijsko ćebe, još uvek je drhturio kao pokisla lutalica na stolici preko puta njega. I nije progovorio ni reč, očigledno još u šoku.

Ako pogledaš tami u oči ona će ti uzvratiti pogled.

Bili smo dve nule koje, kad sabereš, dobiješ duplo ništa. Volela sam da ga gledam dok se šminka i svom tužnom licu crta osmeh, a onda bi stavio čupavu narandžastu periku i okrugao crven nos. Volela sam to šarenilo na njemu, znajući da je crnilo uspeo da prefarba.

Isprva, nisam je uopšte ni primetio kad sam toga jutra ušao u kancelariju. Kasnije mi je donela neke papire i upitala da li treba da prekuca ugovor sa Antićem.

- Posle, dođi posle! - odmahujem. Sinoć sam zaglavio na nekoj pijanki. Glava mi puca. Zvrcnuo sam sekretaricu.