Kultura i umetnost

Slika prva

Nedeljno popodne ispunjeno nemirom iščekivanja tvog povratka. Veliki ovalni trpezarijski sto, beli damastni stolnjak na njemu i moje  brašnjave ruke, koje davno naučenim kretnjama, brzo i vešto razvlače kuglu mekog testa u ogromnu tanku koru, posipaju je rendanim narandžastim zlatom bundeve i šećerom, savijaju u dupli valjak i slažu u tepsiju na stolici kraj stola.

Slika druga

U svakoj ljubavnoj igri, jedan mora da vodi, a drugi da bude vođen. Iznimna strast koja čini da se dvoje totalno različitih spoje je prosto neshvatljiva, otud toliko gađenja i odbojnosti kod običnog sveta, ukoliko se dvoje prilično velike razlike u godinama, nađu zajedno. Mada ni to nije neko pravilo. Došlo je neko vreme da više ništa nije čudno.  Svako radi šta hoće. Ponekad nas želje progutaju i postanu veće od nas samih.

U zadnjem času je primetio da je na semaforu crveno svetlo i uz škripu kočnica se jedva zaustavio, skoro na sredini pešačkog prelaza. Nervozno je lupio šakom po volanu. "Moram da se saberem, ubiću nekog", pomislio je. Pokušao je da se vrati unazad, ali mu se vozač iza toliko primakao da nije mogao da mrdne. Nemoćno je spustio ruke u krilo i odmahnuo glavom. "Kakav kreten", pomislio je.

Petkom radno vrijeme prolazi najsporije. Neko će reći, naprotiv, da je to slučaj sa ponedeljkom. Ne, ne. Ponedeljak prolazi baš onako kako treba, svojim tempom. Ali petak… Taj đavolčić se usidri, ukopa, odupire i ne popušta ni malo. Ni sekunde brže nego što je pisano. Naravno, potpuno je ispravno pretpostaviti da je to zato što željno iščekujemo vikend, pa nam vrijeme do njega mili poput puža. Sa jednim takvim tvrđenjem bi se najvjerovatnije složio i Ajnštajn sa svojom teorijom relativnosti. Ali nije to.

Оn је ...nаivni pоkvаrеnjаk, u srži čist, iskrеn, аli pоkvаrеn, u mrаčnim mislimа lоvi. Niје оn lоvаc, оn је žrtvа sоpstvеnе ništаvnоsti i glupоsti, nеdоsаnjаnоg snа, nеоstvаrеnе žеlје, gоrеćе strаsti i nеvinе glupоsti.

Оnа је...аnđео, niје оnа аnđео...оnа је ništа, u plimi mulја оnа је...njеmu...višе оd svе...

Kao i obično tokom radne nedelje, dan smo proveli svako na svom poslu, jer tako je, kažu, od kako je sveta i veka, od nečega mora da se živi da bi ponekad moglo i da se uživa. A kad je o uživanju reč, moja devojka i ja smo pravi primeri za to, bilo onda kad nas strast obuzme, bilo kad priuštimo sebi kakvo putovanje, bilo kad se ovako kao večeras, izvalimo na kanabe i uz pivo i grickalice zagledamo u TV.

Zahvalila mi se i učtivo odbila da drži časove mojoj mlađoj ćerki, zbog prezauzetosti. Ipak, razmenile smo brojeve telefona, za slučaj da neko od njenih sadašnjih učenika odustane od priprema. Okrenula se i otišla niz hodnik, a mene su pekli prsti koji su držali plavu kovertu u džepu i neizgovorene reči u grlu.  Razoružala me ta svetla blagost u njenim plavim očima, koje kao da su govorile: - Srešćemo se opet, kad za to dođe vreme.

Da li je moguće da jedna rečenica, jedna jedina rečenica, pokvari sve godine ljubavi, ili je to samo šlag na torti već pokvarenih odnosa, za koju sam se držala kao za slamku. I zašto baš u najlepšem trenutku, kad je noć kao stvorena za šetnju (po oblacima) i sve vrvi od života.

Bilo je veče i šetasmo pored reke, pijani od vina, opijeni od dima i od strasti. Pomislih da je najzad sve rešeno, da sam našla čoveka svog života i da mu mogu apsolutno svaku pomisao svoju reći, bilo šta.

…Muzika je doprala negde iz daljine mameći Lazara da krene ka njoj. Ogromna dvorana puna dama u balskim haljinama i mladića u svečanim odelima. Pogled mu privuče plava boja koju je obožavao. Devojka u nebo plavoj haljini od nežne svile, koja je plesala oko njenog vitkog tela, izdvajala se iz gomile, što zbog zavodljive haljine, što zbog svoje zanosne lepote. U jednom trenutku, pogledala ga je i zarobila ga svojim plavim očima. Kao hipnotisan, krenuo je ka njoj. Odjednom, kao da više nikog nije bilo oko njih, samo je u pozadini čuo muziku i video njen osmeh.

Na istoku, noć sve više bledi. Zora me ponovo zatiče na ulici, dok se sa posla vraćam kući. Kod Franša me zaustavlja momak. Umoran sam, ali ipak stajem. Možda idemo u istom pravcu.

Momak je malo popio, ali je fin. Ide do Šumica, vozimo se uz pustu Ustaničku.

-Radite samo noću? - pita.

-Aha... - promrmljam.