Kultura i umetnost

Smrt nije strašna, strašna je konačnost. Strašna je zbog toga što oduzima izbor i donosi izvjesnost. Kada smrt dođe po svoje, to je kraj. Ostajemo bez voljene osobe, bez voljenog bića. Ostajemo bez vremena i svega što je ta osoba nudila. Oduzimaju nam se sve mogućnosti koje je njeno prisustvo nudilo. Da, smrt nije problem, problem je konačni kraj. Smrt je samo manifestacija kraja. Bar do onog trenutka dok čovječanstvo ne nauči da prevari smrt ili da priziva duhove. Do tada, ovo ostaje neriješivo uz poneki pokušaj razmišljanja o zagrobnom životu.

Nesvesno se okrenula, pretrčala očima po gomili ispod kišobrana sivog dana, a onda je uletela u taksi. Tog jutra ga je ispratila poslednji put, a mogla je I želela je… Kasnila je.

Тihо, skоrо nеčuјnо, zаklјučаvаnа su vrаtа stаnа brој 22. Јеdаn јеdvа čuјni zvuk, јоš јеdаn pоkušај dа оtvоri vrаtа, nе mоžе, dа, tо је sigurаn znаk dа је svе u rеdu. Тihi hоd kоrаkа, dа nе rаzbudi tišinu nоći, silаzаk, pоslеdnji stеpеnik, zаtvаrаnjе vrаtа zgrаdе i...

"Mama, ja znam ovu devojku! U stvari, sad je žena tvojih godina, ali ja sam sigurna da je to ona. Zove se Vera Arsenijević i predaje matematiku u mojoj bivšoj školi. Zamenjivala je našu razrednu nekoliko puta i odličan je predavač!", reči moje kćeri su prekinule galopirajući niz pitanja koja su mi se rojila u glavi.

Iz zbrke pripovedaka "Hladna površina" Aleksandra Đukanovića

Ako ti jave da sam umrla potraži me negde daleko od zemlje. Biću na oblaku koji sakriva mesto pod Suncem od tuđih pogleda.

Pogledaj u nebo. Nađi njegov najtamniji deo koji se nadvio nad tobom i poslao kišu da bi ti sprao tugu . Ali, nemoj patiti kad budu rekli da sam umrla. I ako kažu da me više nema tamo gde se ljubav diše i uzdiše, znaj da sam u nekom prostoru bez težine života, u kome za sve ima vremena, jer ono nikud ne žuri.

Sedim na tremu one nevelike ćaletove vikendice, podignute na uzvišenju, pa se vidi ceo kraj, kuće, drveće, pa opet drveće, brda, mir, tišina...pevaju ptičice u lugu. (da pošiziš od tolike lepote i mira). A trem je veliki, ko u onim američkim filmovima. Ispod, kameni podrum sa nekoliko bačvi vina, sve prašnjavo… Ništa mi se to ne dopada.  Oko mojih nogu se mota maltezer, malo psetance, dok ja nervozno lupkam nogom.

"Traže se glumci amateri za ulogu u filmu...."

Dok je Lara čitala oglas u novinama sve je treperilo u njoj. Zamalo nije vrisnula od sreće. Još kao mala želela je da bude glumica. Oblačila je mamine, iako tada preduge, haljine, obuvala cipele na štikle i krišom se šminlala, a onda je dugo stajala ispred ogledala i glumila damu iz nekog filma. Bio bi to čitav monolog, pa često i dijalog pred ogledalom. Zamislila bi scenu sa dve osobe i razvijala bi priču smišljajući je tog trena.

Nisam imao matursko veče. Izbacili me iz četvrte godine srednje zbog neke tuče. Doduše, zvali su me na proslavu. Nisam otišao. Nisam bio ni ljut, ni razočaran, jednostavno, bilo mi je svejedno. I kasnije, te godišnjice i okupljanja nisam voleo, ni jednom nisam bio. Nekako mi tu nije bilo mesto. Ali, eto, te godine pokleknem.

Topla ljetnja noć. Sparna, a tiha. Ne čuju se ni zrikavci. Bože, zašto se ne čuju zrikavci? Tišinu ponekad prekida neki šapat. „Tišina tamo...“, ućutkuju nas komandiri vodova. Znoj curi ispod šljema. Da mi je za trenutak da ga skinem. Ćutim. Stežem pušku jače... Na svega pet stotina metara neprijatelj čeka. Da puca. Da ubije. Da ubije mene. Pucaću prvi. Ubiću prvi. Zašto je ovako vruće? „Tišina!“, umiruje šapatom komandir, „Neprijatelj sluša“. Uskoro će napad. Vadim bajonet iz korica i stavljam ga na pušku. Tijesno je ovde u rovu. I mračno. Usta mi se suše.