Politika

I nikada nema dovoljno para u kasi za zdravstvo, jer je kasu pojela nezasita vladajuća kasta, koja će reći da nam nikad bolje nije bilo, ali će okrenuti slepo oko na sve gore uslove po bolnicama. Ladno će da zaborave na bolest, jer je to ružno, ne ide uz imidž Srbije kao evropske Meke za noćni život.

...uprkos tome što nije novost da se tek po neki bračni par već odavno teško odlučuje i na drugo, a kamoli treće ili sledeće dete; država je nedavno rešila se uhvati u koštac sa ovim problemom. I to kako!!! Smišljanjem slogana za dizanje nataliteta.

Povodom svetskog dana socijalne pravde 20. februara.

Zato, hajde da podignemo malo poklopac i zagrebemo malo po usmrdelim i zagorelim ostacima onoga što se kuvalo u prošlosti.

U dobra, stara vremena, kada je zemlja u kojoj sam rođen bila negde između Istoka i Zapada, dinar je bio konvertibilan, pasoš cenjen, a granice otvorene u oba smera.

Na Kosovu se ništa nije promenilo. Kostovo je ostalo naše i izgubljeno, sveto i prokleto.

Evo, već šesnaest godina traje igra nesposobnih oko fabrike lekova Jugoremedija iz Zrenjanina.

Nedavno povećanje vodostaja telesnih tečnosti diljem otadžbine zbog mučki prosute krvi u Kosovskoj Mitrovici i javnog prosipanja suza pred kamerama samo potvrđuje da je Srbija močvara.

Rizikujući da mi Šešelj razbije njušku ili da me Vjerica Radeta i njeni partijski saborci „pričvrlje“ na nekom pešačkom prelazu, usput mi bacajući kletvu na sedam kolena unapred, a i u rikverc, ne mogu da se ne zapitam – da li će im, dođavola, neko stati na put?

„Ova glava mnogo priča – odsecite je!“, što bi u čuvenoj replici u filmu „Kosovski boj“ rekao Branislav Lečić, tumačeći lik Bajazita, koji na smrt osuđuje Obilića... Tako je nekako u Srbiji sa umnim glavama, još od pravog Kosovskog boja, sve do danas.