Iz trećeg ugla

Toliko sloboda čeka svoj spas, a mi smo toliko puni sputanih spasenja.

Tragamo za onim što se završilo, ali ne onako kako smo željeli, ako smo uopšte i željeli.

Moje pismo nekome.

Ljudska glupost je obezvrednila sve što je plemenito u ljudima. Dobrota još po malo korača bezvoljno, jer su je ljudi mnogo puta zgazili.

Tamnica mi je malena, što je dobro, hrapavi su zidovi i nejednako isti, u isto vreme već viđeni, a sasvim novi, sa svakom novom krivinom.

Imam redovne misli koje me pitaju, bezbroj pitanja: „Ko sam ja, gde sam ja, gde idem, šta radim...?”

Sanjao sam i ja ono jutro koje će sve promijeniti.

U mom su svijetu imena ovog grada posve prohujala stvar.

Suština je odvojiva od života. Sreća takođe. U svima nama život kuca u onom ritmu kojim dišemo vazduh, kojim se osmehujemo i sebi pronalazimo razloge.

Pričamo o ljubavi, živimo ljubav, udišemo ljubav, ona moju a ja njenu, i rađamo novu, našu najveću, ljubav.