Iz trećeg ugla

Moje pismo nekome

Koliko suza treba da se prolije za ženom koja je dala šest života, podigla, odškolovala, poturala leđa kada je trebalo, plašeći se samo jednog – da je bolest ne zaustavi na pola puta.

Zanimanje negativno radoznalih je da stalno vise u životima drugih ljudi, kao zavese na prozorima. Zapravo, trebalo bi da budu veoma zabrinuti. Što njima ne pada na pamet

Crtica

Ponos, čast i odanost? Može. Za sebe samu svo troje imam.

Svi mi živimo u dva sveta. Svet realnosti i svet snova. Pokušajmo da ih spojimo...

Jesen. Ljubav u meni probuđena od rođenja. I svake godine, sve više verujem u toplinu hrasta, jasena ili oraha.

Tvoja snaga i tvoja sreća bude ponos u tebi, ali ne, ti nećeš biti jedan od onih koji sebi dopuštaju da se umisle, ne, nadmenost nije tvoj stil.

Feniks je mrtav.

Udaram opet stihovima po najjačim ostvarama i zalijevam posljednjim taktovima ono malo žaljenja što proviri u moj raj u nenadano doba sumraka.