Iz trećeg ugla

Pravila svog života od sada pišem samo ja.

Oni su ispražnjeni od života, ali i puni njegovog sadržaja, kao nečega što bi se moglo nazvati smislom.

Poklon nije isto što i molba, dar nije isto što i tražiti oprost.

Ne ogovaram nikoga, i ne marim za druge ni treće, ni nijedan redni broj njihovih gluhih telefona.

Ne brinite više o mojoj realnosti, vi u njoj sada ne postojite.

Ono što istinski zavolimo jesmo mi sami, ali nikada, skoro nikada nismo svesni, da to što volimo nije tamo negde, daleko od nas, već tamo negde, duboko u nama.

Ovdje si, prisutna u skoro svakoj mojoj misli, ploviš, provlačiš se, tvoje kretanje ima cilj, više ciljeva, te pogađaš duboko unutar uma, tako jasno i snažno, da ostavljaš neizbrisiv trag.

Ja volim sva godišnja doba. Svako na svoj način. Svako ima svoje čari. A kad se izgubim u dobu promjena, samo dišem duboko i ne brigam…

Moje pismo nekome.

Dolaze mi sa već definisanim sistemom, koji je najbolji od svih mogućih sistema i, poput velikih znalaca, govore mi šta i ko treba da uradi, koga treba uništiti, ko će se vratiti na vlast, kako će, ako oni budu bili tu, izgledati ovaj naš svet.