Gost portala

U tim trenucima doživljavanja stapanja bića sa zastrašujućim svetom oko sebe, koprcanjima u svakodnevnim običajnostima i nedopuštanjima da se unutra ubrizga otrov trivijalnosti, uvek ste sami, nema njih.

Večeras je hladno. Ne volim da držim ruke u džepovima, da ih mažem kremom, niti da nosim rukavice, zato su i ispucale. Osećamda sam, više nego inače, prazan i lenj. Hladan i crven nos mi curi, mrzi me da ga obrišem. Vetar mi ledi lice. Otkopčavam jaknu, želim da me produva, rashladi – hocu da se smrznem. Ne podnosim hladnoću, samo želim da osetim malo topline kada uđem u stan i da mi bude lepo. Zadovoljstva su mi u životu vrlo retka pojava.

Anđela Mujčić

Žalosno izgubljene idile

Krvavim rukama udarala je o oštru ivicu betonske staze gde je ležala.

A u Srbiji je već gladno 400 hiljada dece. Puta 3, 4, 5... To je milionski iznos gladnih duša. Ostalih nekoliko miliona je gladno duhovno, nosi prnje pređašnjeg života i uporno rekreira um da ne atrofira u atmosferi primitivizma.

Umirao sam od smeha.

Uslovljena benadežnost je stanje duboke depresije izazvane dugotrajnim potapanjem u stanje bespomoćnosti. U ovom smislu, rialitiji koji se vrte po televizijama nisu ništa drugo do obrazovni programi.

Lorian je znao da čita rune i neke druge simbole, znao je da sluša vetar, znao je da razume... Tome ga je naučio Hrast.