Aplauzi

Iza sedam gora, iza sedam mora, u neznanjem bogatom  srednjovekovnom carstvu Nepismenija vladao je dugo i neumorno car Anafalbet Prvi Veliki. Tugu za slovima beše golema, pregolema, ali je čvrstom usmenošću i tiranijom car lako nadoknađivao taj mali propust u svom savršenom životu. Ipak, njegov veliki ego se probudio jednog jutra, zasvrebeo cara i savršenstvo njegovog carskog života! Car je odlučno ustao iz svilene postelje i pozvao svoje podanike, koji su revnosno brinuli da njihov vladar  blaženo uživa u svojoj carskoj  nepismenosti!

-Hoću da napišem knjigu! – uporno je ponavljao šetajući od zida do zida svog kamenog zamka, u kojem niko, nikada nije napisao ni slovo. U carstu nepismenije knjige su se spominjale retko, samo kada bi se pričalo o totalno nebitnim i neupotrebljivim stvarima! Knjige su bile luksuz, koji car nije dozvoljavao ni sebi, ni svojim vernim podanicima! Ali, car je ovog jutra ustao na levu nogu:

-Hoću da napišem knjigu - ponavljao je uporno, pa se podanici razmileše po susednom carstu tražeći papir i pribor za pisanje carske knjige. Ne prođe ni ceo dan, a zabrinuti podanici se pojaviše pred radosnim licem svog cara. Na pozlaćen carski sto spustiše praznu belu knjigu, dostojnu cara, kamenu činiju sa ljubičastim mastilom i veliko, belo, zašiljeno guščje pero...

Car je dugo gledao u belinu papira koji je iz njega mamio misli, reči, slova... Umočivši pero u mastilo, dugo se i uzaludno borio sa svojim neznanjem, pa iz velikog guščjeg pera kanu kap mastila i napravi mrlju na belom papiru, što izazva neskriven bes kod cara. Besno gledajući u svoju brljotinu, car htede sve da baci sa stola kad začu glas svog prvog podanika:

-Veličanstveno, gospodaru, takvu pisaniju ja još nisam video! – car iznenađeno pogleda u ljubičastu  mrlju mastila na belom papiru,  pa napravi još jednu...

-Bravo, gospodaru, ovo je još lepše...- prvi podanik je zadovoljno tapšao rukama, od sreće nije mogao da kontroliše ni ruke ni osmeh na licu. Nošen silnom podrškom, car napravi još nekoliko čitkih mastiljavih mrlja i zadovoljno spusti pero na sto. Za danas je bilo dosta pisanije. Samo što je  ustao od stola, začuo se aplauz vernih podanika, praćen uzdisajima i oduševljenim pogledima u prvu i jedinu knjigu njihovog ljubljenog cara. Aplauz je stizao aplauz, oduševljenje je stizalo oduševljenje, a car je rastao u svojim i očima podanika, koji su se klanjali neviđenom kulturnom dostignuću. Danas je carstvo dobilo još jednu kulturnu vrednost, knjigu bez slova. Podanici su se rastrčali po carevini objašnjavajući dostignuća svog cara, govoreći o knjizi koje nema, ubeđujući i sebe i druge u postojanost nepostojeće lepe pisane reči… Dobar glas se daleko čuo, pa carsku knjigu stigoše i nagrade! Podanički žiri Nepismenije dodeli caru nagradu za najbolji otisak palca, nagradu za najbolje nenapisanu knjigu, kao i  nagrada za mrlju godine, pa car, zadovoljan svojim uspehom, zabrani dalje pisanje knjiga! On je napisao najbolju knjigu ikada, i nije više bilo potreba za pisanijama u njegovoj carevini!

Neprekidni podanički aplauzi i široki osmesi ponovo su ispunjavali Nepismeniju! Podaničkoj sreći nije bilo kraja jer im je car povećavao platu za svaki aplauz upućen njemu! 

E… to traje i dan danas, jer najveće zlo nije car, čak ni njegovo jedinstveno književno delo, već verni podanici i njihovi plaćenički aplauzi…  

Bratislav Rosandić