Olga Tomović

Blistavo prolećno jutro remetio je jedino tihi cvrkut vrabaca sa grane japanske jabuke koja se spuštala niz prozor i ulazija joj mirisom u spavaću sobu. Lako se kretala, lako je ustajala, stomačić joj nije predstavljao problem. Ni život koji je u njoj bujao nije mogao da se požali, imao je sve da raste i razvija se, imao je ljubav koju je usijavala iz očiju voljenog i hranila ga. Rastao je u miru i spokoju, plivao je nežnim, treperavim pokretima po okeanu polutame hranljive vasione u njenoj utrobi.

Svanulo nad velegradom. U šolji poslednji srk turske kafe, ispod prstiju tastatura, a u glavi pokretne slike najnovije produkcije ispirača mozgova. Otresam utisak i stavljam ga na papir, tako manje boli, osvesti se lutanje po ostacima razuma i nekako se presabere na beloj pozadini.

Niko ne može da opiše našeg Milorada bolje nego on sam sebe. U svojoj biografiji na našem portalu na vrlo iskren i duhovit način prezentuje svoj životni put:

Sela je za pisaći sto i uzela olovku, pa je krenula da piše ne stajući da udahne. Pisala je kao da se svađala, kao da je istresala na papir ono što usne nisu mogle da kažu:
"Ovo nije dobro, rekao bi neko ko nije ostrašćen. Ovo može mnogo bolje, rekao bi neko možda malo uvređen, jer je očekivao bolje.

Iza zatvorenih vrata je lakše. Živi se, nekako... Životari se i strepi se u tišini. Miševi u malim rupama, a mačka ispred i baš je briga, uživa, živi punim plućima.

Komadi srca osušili se od čekanja na život. 

Izreče jutros Velmoža jednu rečenicu o nekakvom ekspo karnevalu u prestonici, a ja se pridržah da ne potegnem nešto na TV (skupo plaćena potreba za mazohizmom). Ovo on izreče ne shvatajući tako dubokoozbiljan i velikomučen da je ovde karneval svaki dan i to ne samo u prestonom gradu. Ovde je, vođetino naš, svaki dan cirkus i na trapezu se prevrćemo da bi preživeli od minimalca, da bi održali neki nivo zdravlja, a da nam ne oderu i ono malo sala što nabismo žderući leba i margarina (sendviče), sa i bez podriguše.

Nikada se nisam osećala jadnije nego pre deset dana, kada sam surovo suočena sa realnošću doba zlog. Od tog osećanja još se oporavljam. Sastavljam se teško, jer strahota je prevelika, a duša je izbodena i mecima i noževima i rečima i delima, ovim i onim pre ovih. Život u srbiji, jedna beskrajna borba za život i dušu, ali se tešim, makar je imam, i živa sam, a oni anđeli nisu. I majke i očevi, babe, dede, sahraniše svoje meso, svoj smisao. Dišu oni, ali nisu živi.

Ludost je u ova vremena tranzicije iz kvazidemokratije u robovlasništvo biti dobroćudan i mio, savestan i svesno činiti dobro. Oni koji su "pobednici" tranzicije nazivaju ovakve ljude budalama, jadnicima, bolesnicima, ali bahato troše tu ponuđenu dobrotu, jedu je, satiru je, grade na njoj sve što imaju, voze po njoj sve svoje nove idelogije i eksperimentišu sa trendovima modernog iznuđivanja duša.