Olga Tomović

Dođe čovek u godine kada mu jedino sabiranje ne predstavlja muku. Sedne, sabere misli, sabere doživljeno, sabere sećanja, sabere osećanja, sabere sebe u jednu rečenicu, ne dužu od nekoliko reči: "Da, živeo sam…" ili "Ne, nisam živeo, plašio sam se…" Sav račun se na kraju sabere u tu jednu tačku - život.

Prođe i ovaj Božića koji vasceli svet slavi, ali ne i mi. Mi smo ortodoksi, tvrdo se držimo onog prvog kalendara, Julijanskog, a njega natežemo i usklađujemo, ali stalno kasnimo za ostatkom sveta i to čitave dve nedelje. I istrajavamo u svojoj posebnosti. Bez obzira da li smo u pravu ili nismo, opet smo mimo vremena i hrišćanske zajednice kojoj pripadamo.

Štampa - pisani medij koji služi za obaveštavanje i reklamiraje (manipulisanje podacima, senzaciju, blaćenje, osvajanje, porobljavanje). Moćna mašina koja svaku sitaciju u kojoj nalazi iole značaja stavlja pod lupu javnosti, ali ne više objektivno, već isključivo samovoljno u zavisnosti odakle vetar duva.

Pešačila je kiometrima. Odavno je iza sebe ostavila zvukove grada i koračala je sve brže, kao da je  nesvesno bežala od nečega što ju je tiho proganjalo. Staza je vijugala u brda. Uzbrdo i uzbrdo, šuma je zaklanjala nebo. Gusta borovina disala je u njenom ritmu. I ona je disla drugačije, dublje, nije osećala zamor, zaboravila je na telo, prepustila se drevnoj šumi da je vodi.

Ovu kolumno potaklo je priznanje jednog našeg poznanika da je član sekte na vlasti, da je pošten i pametan momak i da od njih (čitaj sektaša) ne traži ništa, niti oni nešto navaljuju na njega. Dakle, oksimoronska tvrdnja jednog poštenog, pametnog Srbina, pa se počešah po glavi i ja. I setih se nekih ljudi koji su takođe pošteni i sektaši  i tvrde da su morali da uđu, jer ne bi dobili posao. Tu mi mrak pade na oči.

Što bi rekao kolega kolumnista Zoran Petković, mađioničari političke scene ponovo su se bacili na mahanje zečevima iz šešira ispred očiju javnog mnjenja. Prevejani cirkuski iluzionisti danima  pokušavaju da skrenu pažnju naroda sa velike pobede studenata Beogradskog Univerziteta koji su, čistim srcem i mladalačkom energijom, pokrenuli rektorat da najzad odluči o sramotnom činu krađe dotorske disertacije malog ministra finansija.

"Danas ću da skinem odelo od sumnje, a cipele od straha i tešku kapu od sivog jutra baciću u đubre, zajedno sa gomilom ružnih uspomena.", pevala je, a grančica ispod nje podrhtavala je od napora da izdrži teret tolike nenadane radosti.
"Danas ću da poletim iznad oblaka i pogledam u sunce! Čujte ptice, slušaj šumo i isprati me! Idem da se ne vratim, da vas tako tužne i pokisle više ne gledam!", rastresla je hrabro gomilu sjajnog perija, pa se još jače ustremila na uspavane i promrzle.

Ispred noćnog kluba sedelo je mračno društvo. Kada im je prišao i mahnuo rutavim repom, samo su ga šutnuli i nastavili da ćute. Odmakao se na pristojno odstojanje i seo, isparavao je karakterističnim smradom mokrog krzna, znao je da ga buve jedu, ali nije imao snage da podigne šapu i počeše se. Bara u koju je seo bila je hladna, ni za pomeranje iz nje nije uspeo da izvuče minimum volje i energije. Čekao je.