Olga Tomović

Ispred noćnog kluba sedelo je mračno društvo. Kada im je prišao i mahnuo rutavim repom, samo su ga šutnuli i nastavili da ćute. Odmakao se na pristojno odstojanje i seo, isparavao je karakterističnim smradom mokrog krzna, znao je da ga buve jedu, ali nije imao snage da podigne šapu i počeše se. Bara u koju je seo bila je hladna, ni za pomeranje iz nje nije uspeo da izvuče minimum volje i energije. Čekao je.

Potomci, deca, krv tvoje krvi, bezbroj najlepših izraza za nastavak tebe kao čoveka jedinstvene genetičke slike. I nema tu mesta za sumnju, svako dete se voli do stepena nepodnošljvosti i preko granice bola. Kada se tvom izdanku, tvojoj mladici nešto dogodi, smrt je jedino utočište od kidajuće agonije koja te nikada ne napušta, ni u snu, ni posle mnogo decenija, ostaje uvek tu kao nož u srcu i ne dozvoljava da ti disanje više ikada bude do kraja, bez seckanja i bez jecaja.

Poslednjih deset godina najviše ima onih bajki o ljudima koji su iz gradova emigrirali na selo, a ne obrnuto. Povratnici ili početnici. Zov zemlje I zov prirode protiv gradskih gužvi I nesigurnog bivstvovanja. E, te priče su slučajevi. Pojedinačne storije ljudi koji su ugušeni I ispljunuti iz smoga prekoračili prag tolerancije prema gradskoj neljudskosti I preselili se na neko imanje predaka ili prodali šta su imali u gradu I kupili imanje nekoga kome se smučilo seosko nemanje.

Godinama unazad pišem o neophodnosti bojkota svih izbora u Srbiji. O tome je naširoko pisao i Osvald, i argumentovao je sve svoje stavove, ali avaj, od onda su se kriterijumi još više pogoršali. Dakle, nema uslova više ni za privid demokratije, tj, nema više uslova za bilo kakvo biranje.

Ima ih, tih volšebnih vitezova modernog doba. Ovde u gradu na sedam brda i dve reke, jedan takav već dvadest godina stoji kao Pobednik, postojano opstaje na kaldrmi Knez Mihajlove, rezervisane za kičerice i suvenir slikare.

Sedim sa prstima na tastaturi i razmišljam o čemu danas da pišem. Utorak je i trivijalno se uvlači u svaku misao o dnevnim potrebama, a kiša najavljuje jesen i miriše na smrt.

Slavi pinkovita masa dvadeset i pet godina od kako ispira srpske mozgove i od njih formira mlohavu sivu masu, podobnu za manipulaciju. Po ko zna koji put vlasnik Pinka na svojoj televiziji ubeđuje mase da je gomila njegovih programa alternatvnog tipa, da ga ima za svima, da je o suštinski dobar momak, uspešan biznismen koji je krenuo sa ništa para, ali pametno radio I stvorio imperiju. Da li I vas ova priča asocira na onu tužnu :"Naš Marko je počeo tako što je nosio gajbice…"

Svanulo nad velegradom. U šolji poslednji srk turske kafe, ispod prstiju tastatura, a u glavi pokretne slike najnovije produkcije ispirača mozgova. Otresam utisak i stavljam ga na papir, tako manje boli, osvesti se lutanje po ostacima razuma i nekako se presabere na beloj pozadini.

Srpski deminutiv za modricu na oku – plavuša, a oslikava svo prihvaćanje iste kao normalne pojave, pogotovo na ženskom licu. Takođe jasno stavlja boju modrice ispred značaja iste.