Olga Tomović

Nikada se nisam osećala jadnije nego pre deset dana, kada sam surovo suočena sa realnošću doba zlog. Od tog osećanja još se oporavljam. Sastavljam se teško, jer strahota je prevelika, a duša je izbodena i mecima i noževima i rečima i delima, ovim i onim pre ovih. Život u srbiji, jedna beskrajna borba za život i dušu, ali se tešim, makar je imam, i živa sam, a oni anđeli nisu. I majke i očevi, babe, dede, sahraniše svoje meso, svoj smisao. Dišu oni, ali nisu živi.

Ludost je u ova vremena tranzicije iz kvazidemokratije u robovlasništvo biti dobroćudan i mio, savestan i svesno činiti dobro. Oni koji su "pobednici" tranzicije nazivaju ovakve ljude budalama, jadnicima, bolesnicima, ali bahato troše tu ponuđenu dobrotu, jedu je, satiru je, grade na njoj sve što imaju, voze po njoj sve svoje nove idelogije i eksperimentišu sa trendovima modernog iznuđivanja duša.

Nesvesno se okrenula, pretrčala očima po gomili ispod kišobrana sivog dana, a onda je uletela u taksi. Tog jutra ga je ispratila poslednji put, a mogla je I želela je… Kasnila je.

Pretrčala je ulicu, opet nepoezno, zamišljena i nervozna. Neko joj trubnu, ona se ne okrete da pogleda za kolko se provukla pored tagedije. Nije joj više ništa bilo važno. Umorna od života kretala se putanjom koju je diktirala obaveza, a telo pratilo.

Zvuk helihoptera poremetio je jutarnju tišinu i uskovitlao okolno drveće. Tako stran i neprirodan, rasterao bi divljač koja se danima ne bi vraćala na proplanak. Iz helihoptera iskoči vitka, visoka, ženska silueta. Kačket i zategnuta vojna, maskirna uniforma, teške cokule i snajper uvijen u mrežu koja imitira lokalno rastinje. Sve to da bi je stopilo sa šumom i sakrilo njeno prisustvo. Pretrčala je proplanak i nestala u visokom rastinju. Bila je vrhunski vojnik, navikla je na teške terene, kretala se kao panter...

Dođe čovek u godine kada mu jedino sabiranje ne predstavlja muku. Sedne, sabere misli, sabere doživljeno, sabere sećanja, sabere osećanja, sabere sebe u jednu rečenicu, ne dužu od nekoliko reči: "Da, živeo sam…" ili "Ne, nisam živeo, plašio sam se…" Sav račun se na kraju sabere u tu jednu tačku - život.

Prođe i ovaj Božića koji vasceli svet slavi, ali ne i mi. Mi smo ortodoksi, tvrdo se držimo onog prvog kalendara, Julijanskog, a njega natežemo i usklađujemo, ali stalno kasnimo za ostatkom sveta i to čitave dve nedelje. I istrajavamo u svojoj posebnosti. Bez obzira da li smo u pravu ili nismo, opet smo mimo vremena i hrišćanske zajednice kojoj pripadamo.

Štampa - pisani medij koji služi za obaveštavanje i reklamiraje (manipulisanje podacima, senzaciju, blaćenje, osvajanje, porobljavanje). Moćna mašina koja svaku sitaciju u kojoj nalazi iole značaja stavlja pod lupu javnosti, ali ne više objektivno, već isključivo samovoljno u zavisnosti odakle vetar duva.