Olga Tomović

Sela je za pisaći sto i uzela olovku, pa je krenula da piše ne stajući da udahne. Pisala je kao da se svađala, kao da je istresala na papir ono što usne nisu mogle da kažu:
"Ovo nije dobro, rekao bi neko ko nije ostrašćen. Ovo može mnogo bolje, rekao bi neko možda malo uvređen, jer je očekivao bolje.

Iza zatvorenih vrata je lakše. Živi se, nekako... Životari se i strepi se u tišini. Miševi u malim rupama, a mačka ispred i baš je briga, uživa, živi punim plućima.

Komadi srca osušili se od čekanja na život. 

Izreče jutros Velmoža jednu rečenicu o nekakvom ekspo karnevalu u prestonici, a ja se pridržah da ne potegnem nešto na TV (skupo plaćena potreba za mazohizmom). Ovo on izreče ne shvatajući tako dubokoozbiljan i velikomučen da je ovde karneval svaki dan i to ne samo u prestonom gradu. Ovde je, vođetino naš, svaki dan cirkus i na trapezu se prevrćemo da bi preživeli od minimalca, da bi održali neki nivo zdravlja, a da nam ne oderu i ono malo sala što nabismo žderući leba i margarina (sendviče), sa i bez podriguše.

Nikada se nisam osećala jadnije nego pre deset dana, kada sam surovo suočena sa realnošću doba zlog. Od tog osećanja još se oporavljam. Sastavljam se teško, jer strahota je prevelika, a duša je izbodena i mecima i noževima i rečima i delima, ovim i onim pre ovih. Život u srbiji, jedna beskrajna borba za život i dušu, ali se tešim, makar je imam, i živa sam, a oni anđeli nisu. I majke i očevi, babe, dede, sahraniše svoje meso, svoj smisao. Dišu oni, ali nisu živi.

Ludost je u ova vremena tranzicije iz kvazidemokratije u robovlasništvo biti dobroćudan i mio, savestan i svesno činiti dobro. Oni koji su "pobednici" tranzicije nazivaju ovakve ljude budalama, jadnicima, bolesnicima, ali bahato troše tu ponuđenu dobrotu, jedu je, satiru je, grade na njoj sve što imaju, voze po njoj sve svoje nove idelogije i eksperimentišu sa trendovima modernog iznuđivanja duša.

Ne!
Nisam želela novu stolicu,
stara je bila po meri mojih vrednosti.
Nisam ni razmišljala o drugom životu,
i ovaj mi je bio više nego deset ravnih.

Nesvesno se okrenula, pretrčala očima po gomili ispod kišobrana sivog dana, a onda je uletela u taksi. Tog jutra ga je ispratila poslednji put, a mogla je I želela je… Kasnila je.

Pretrčala je ulicu, opet nepoezno, zamišljena i nervozna. Neko joj trubnu, ona se ne okrete da pogleda za kolko se provukla pored tagedije. Nije joj više ništa bilo važno. Umorna od života kretala se putanjom koju je diktirala obaveza, a telo pratilo.

Zvuk helihoptera poremetio je jutarnju tišinu i uskovitlao okolno drveće. Tako stran i neprirodan, rasterao bi divljač koja se danima ne bi vraćala na proplanak. Iz helihoptera iskoči vitka, visoka, ženska silueta. Kačket i zategnuta vojna, maskirna uniforma, teške cokule i snajper uvijen u mrežu koja imitira lokalno rastinje. Sve to da bi je stopilo sa šumom i sakrilo njeno prisustvo. Pretrčala je proplanak i nestala u visokom rastinju. Bila je vrhunski vojnik, navikla je na teške terene, kretala se kao panter...

Dođe čovek u godine kada mu jedino sabiranje ne predstavlja muku. Sedne, sabere misli, sabere doživljeno, sabere sećanja, sabere osećanja, sabere sebe u jednu rečenicu, ne dužu od nekoliko reči: "Da, živeo sam…" ili "Ne, nisam živeo, plašio sam se…" Sav račun se na kraju sabere u tu jednu tačku - život.

Pages