Olga Tomović

Nesvesno se okrenula, pretrčala očima po gomili ispod kišobrana sivog dana, a onda je uletela u taksi. Tog jutra ga je ispratila poslednji put, a mogla je I želela je… Kasnila je.

Pretrčala je ulicu, opet nepoezno, zamišljena i nervozna. Neko joj trubnu, ona se ne okrete da pogleda za kolko se provukla pored tagedije. Nije joj više ništa bilo važno. Umorna od života kretala se putanjom koju je diktirala obaveza, a telo pratilo.

Zvuk helihoptera poremetio je jutarnju tišinu i uskovitlao okolno drveće. Tako stran i neprirodan, rasterao bi divljač koja se danima ne bi vraćala na proplanak. Iz helihoptera iskoči vitka, visoka, ženska silueta. Kačket i zategnuta vojna, maskirna uniforma, teške cokule i snajper uvijen u mrežu koja imitira lokalno rastinje. Sve to da bi je stopilo sa šumom i sakrilo njeno prisustvo. Pretrčala je proplanak i nestala u visokom rastinju. Bila je vrhunski vojnik, navikla je na teške terene, kretala se kao panter...

Dođe čovek u godine kada mu jedino sabiranje ne predstavlja muku. Sedne, sabere misli, sabere doživljeno, sabere sećanja, sabere osećanja, sabere sebe u jednu rečenicu, ne dužu od nekoliko reči: "Da, živeo sam…" ili "Ne, nisam živeo, plašio sam se…" Sav račun se na kraju sabere u tu jednu tačku - život.

Prođe i ovaj Božića koji vasceli svet slavi, ali ne i mi. Mi smo ortodoksi, tvrdo se držimo onog prvog kalendara, Julijanskog, a njega natežemo i usklađujemo, ali stalno kasnimo za ostatkom sveta i to čitave dve nedelje. I istrajavamo u svojoj posebnosti. Bez obzira da li smo u pravu ili nismo, opet smo mimo vremena i hrišćanske zajednice kojoj pripadamo.

Štampa - pisani medij koji služi za obaveštavanje i reklamiraje (manipulisanje podacima, senzaciju, blaćenje, osvajanje, porobljavanje). Moćna mašina koja svaku sitaciju u kojoj nalazi iole značaja stavlja pod lupu javnosti, ali ne više objektivno, već isključivo samovoljno u zavisnosti odakle vetar duva.

Pešačila je kiometrima. Odavno je iza sebe ostavila zvukove grada i koračala je sve brže, kao da je  nesvesno bežala od nečega što ju je tiho proganjalo. Staza je vijugala u brda. Uzbrdo i uzbrdo, šuma je zaklanjala nebo. Gusta borovina disala je u njenom ritmu. I ona je disla drugačije, dublje, nije osećala zamor, zaboravila je na telo, prepustila se drevnoj šumi da je vodi.

Ovu kolumno potaklo je priznanje jednog našeg poznanika da je član sekte na vlasti, da je pošten i pametan momak i da od njih (čitaj sektaša) ne traži ništa, niti oni nešto navaljuju na njega. Dakle, oksimoronska tvrdnja jednog poštenog, pametnog Srbina, pa se počešah po glavi i ja. I setih se nekih ljudi koji su takođe pošteni i sektaši  i tvrde da su morali da uđu, jer ne bi dobili posao. Tu mi mrak pade na oči.