Jadranka Bežanović Sovilj

Rođena sam 29. 3.1962. u Zemunu. Detinjstvo provela na Starom sajmištu u Beogradu. Završila II beogradsku gimnaziju i FPU. Tako sam postala diplomirani slikar. Imala sam pet samostalnih izložbi i više zajedničkih. Slikam, crtam, pišem i volim. Moje najvažnije zanimanje je ljubav. Od svoje pedesete godine intezivno slikam i pišem. Ah, da i plivam između redova stvarnosti. Izdala sam jednu zbirku pesama „Skice jedne ljubavi“. Moje umetničke radove možete videti na fb stranici My art-Jadranka Bežanović Sovilj i pesme na fb stranici Saratea. Udata sam i imam dva sina. Živim i radim u Beogradu.

Sve je isto, ako razmišljam o suštini. Spolja ljudsko telo u sadašnjosti i njegov vidljivi svet nisu isti, ali onaj nevidljivi, unutrašnji svet jeste isti kao i pre jednog veka, ili sto vekova, ili pre mnogo hiljada godina. Zar nije tako? Osobine, osećanja, pa i način razmišljanja se ne menjaju, bez obzira na vreme u kom se živi.

Sedela je u tramvaju i sa nevericom buljila u mobilni. Poruka je glasila:”Ne vredi, ne stižem na vreme, iskrslo je nešto vanredno!” Obli je hladan znoj. Ne, ne mogu da verujem, koje je on đubre! Pa, do pre deset minuta je teklo sve po planu. Dakle, ništa od susreta za kojim je čeznula. Bila je u vezi sa tim čovekom već tri godine. Viđali su se jednom mesečno. Osećala je da polako sve to gubi smisao.

Dobro jutro dnevniče.

Pa gde si ti kućo stara? Toliko godina je prošlo, a da te se nisam setila! Ne zameri! Imaš li malo vremena? Kažeš da si tu uvek za mene… hvala ti, lepo je to znati, savesti moja.

Posle pročitanog naslova da robot hoće bebu ukazala mi se ta, za mene razočaravajuća, slika budućeg čoveka. Bljesnu ideja i pokosi mi i ono malo zlatnog klasja zvanog nada. Dakle, istina je. Pomešaćemo se sa robotima, nastaće nova generacija ljudi-robota. Da li to vama zvuči normalno? Iskreno, pitanje je suvišno, jer stvarnost prevazilazi bilo čiju maštu i bilo kakav pojam normalnosti u sadašnjem trenutku. Više ni bajke ne smatram bajkama. Pade mi na pamet paralela između priče o Ivici i Marici i ove neverovatne, ali istinite, priče o otetoj deci.

Oprosti, ja samo o ljubavi mogu da pišem. Znam, mnogi su gadljivi na moju “patetiku”. Neka su. Razumem ja sve i svakoga. Boli ljudsko zlo, ali živimo u apsurdnosti viđenog i doživljenog, zato, realno je da imamo svi neku svoju istinu. Zbog toga mislim da ne postoji jedna istina i ništa više. O, postoje milioni predivnih istina. Eto, za mene je istina-ljubav, u bezbroj oblika.

Pre nego što je odlučila da sedne na klupu u parku, svratila je do kioska i kupila cigare. Na pitanje prodavca koje cigare želi odgovorila je da on izabere. Pogledao ju je čudno i odmah dodao paklicu najskupljih. Ko koga ovde zajebava ne znam, pomislio je, ma, mora da je pukla jadna žena. Aha i upaljač traži, ma, da, pukla! Ona mu uzvrati širokim osmehom i reče mu da zadrži kusur od par dinara.

Sedela je na ivici stare kamene ograde. Nije imala snage ni za šta. Devojka je u ruci grčevito stezala mač.

Lea. Lea se zvala. I bila je sama na ovom svetu.

Čudan je to osećaj, to starenje. Počinješ da obraćaš pažnju na brojeve nanizanih godina, sumiraš prošlost, razvrstavaš događaje, ostvarene i propuštene šanse, kao, nešto se tešiš, što je još i najbolja varijanta, naravno bolje i to nego da stalno žališ za nečim i osuđuješ druge zbog sebe.

Vama se obraćam dobri ljudi, vama, savesnim, poštenim koliko god je to moguće u ovakvim uslovima. Neću ja da pišem o zemlji, sistemu, širokim masama, revoluciji, ne umem ja da analiziram, vagam, dajem sud. Ja bih samo da pozdravim nevidljivog, a marljivog, bolesnog, a skromnog čoveka koji opstaje u nenormalnim uslovima, onog koji je odgovoran prema svojoj porodici, koji puca po šavovima i do poslednjeg daha pokušava da preživi.

Bila je na izmaku snaga. Ne može se ovako više, pomisli. Dakle, jednom zauvek treba zatvoriti vrata prošlosti.

Pages