Jadranka Bežanović Sovilj

Rođena sam 29. 3.1962. u Zemunu. Detinjstvo provela na Starom sajmištu u Beogradu. Završila II beogradsku gimnaziju i FPU. Tako sam postala diplomirani slikar. Imala sam pet samostalnih izložbi i više zajedničkih. Slikam, crtam, pišem i volim. Moje najvažnije zanimanje je ljubav. Od svoje pedesete godine intezivno slikam i pišem. Ah, da i plivam između redova stvarnosti. Izdala sam jednu zbirku pesama „Skice jedne ljubavi“. Moje umetničke radove možete videti na fb stranici My art-Jadranka Bežanović Sovilj i pesme na fb stranici Saratea. Udata sam i imam dva sina. Živim i radim u Beogradu.

Pozorište je bilo prazno. Glumci su došli na sastanak kao ožalošćeni na sahranu dobrog prijatelja. Neće biti plaćeni ovog meseca, a možda ni sledećeg. Kako preživeti, pitale su se te izgubljene umetničke duše.

Posle dve nedelje od poslednjeg susreta glumačke ekipe, Milan, režiser predstave “Ljubav u doba korone”, izađe na praznu binu i obrati se publici:

Povratak je bio neminovan i zbog toga se Marko dugo pripremao. Osećao se kao neko ko se sprema za put u svemir, duboki, neshvatljivi svemir. Prošao je kroz sve moguće faze, od predavanja, testova, obuke  i na kraju finalne stimulacije svesti. Sve je prošao, dokazao da je apsolutno pogodan, odgovoran i imao je onaj faktor, visok nivo, kako bi stručnjaci rekli ”odanosti zadatku”, a to im je bilo najvažnije.

Bilo je to vreme pre čoveka. Bilo je to vreme bez vremena. Duh života vladao je svetom. Bio je nadmoćan u lepoti bujanja u iskričavosti radovanja u svakom živom obliku.

A, rekoh, čoveka nije bilo.

Postojalo je umiranje, baš kao i rađanje, ali nije bilo patnje i bola.

Rekoh, čoveka nije bilo.

Nije bilo apsurda i zablude. Život se baškario u svim mogućim oblicima i bio je zadovoljan, jako zadovoljan, prosto srećan. Viđen okom nečije svesti budio je poštovanje i zahvalnost.

Čoveka još nije bilo.

Kroz prozor jedne male kuće posmatram  oca i dete, jer sam  odgovorna za rezultat mog rada. Učinila sam sve što je bilo neophodno. Nisu oni te pomoći svesni, naravno i ne mogu biti, nego, onako, ja vama pričam.

*Kako ja to radim ili mi to radimo?

Sedela je na terasi gledajući ka horizontu. Vino je bilo baš ohlađeno kako treba, a i vetar koji se šunjao tog momenta oko nje činio se kao savršen ljubavnik. Nežno zatalasa kosu i izmami joj osmeh. Čudesna stvar su te naše uspomene. Još malo je uživala u tom prijatnom ambijentu pa, ipak, odluči da ga promeni.

Ledeni vazduh je vrati u detinjstvo. Sada je gledala grupu dece kako prave Sneška Belića. Stezalo ju je u grudima. Prepoznala je pokojnog brata i sestru i njihovog najboljeg druga. Nije izdržala i brzo promeni sliku.

U gradskom autobusu je odjekivao glas sa automata:”Sledeća stanica Ulica Spa-spaljenihmo-mostova!” Starac izađe. Miris lipa gavrati u detinjstvo. Tačno je, kakvo god da je detinjstvo, uvek ga se sećamo sa nostalgijom i nežnošću. E, moj Vidoje, kad je to bilo, jedva se sećaš lepih stvari…samo se njih i sećaš. Život je ili sećanje ili zaborav, ako stigneš do starosti.

Uronila je u sivo plavetnilo. Sve joj je bilo nepoznato, ali kao poznato. Eh, taj apsurd! I dok je živela i sada kada nije više živa, dočeka je apsurd, ako se to može reći za shvatanje neshvatljivog.

„Ovde sam!“, viknu neki ženski glas,“Malo levo, još malo, pobogu Vaše levo! Joaj, smotani ste bili, a vidim i ostali takvi!“

Sofija dvadeset godina radi u Domu zdravlja, na fizijatriji. Od kada je krenula ova pošast zvana korona, dobijala je različite obaveze koje nisu imale veze sa njenim osnovnim obavezama. Danas je bila dežurna sestra na ulazu i kontrolisala je sve koji dolaze.

Sve je isto, ako razmišljam o suštini. Spolja ljudsko telo u sadašnjosti i njegov vidljivi svet nisu isti, ali onaj nevidljivi, unutrašnji svet jeste isti kao i pre jednog veka, ili sto vekova, ili pre mnogo hiljada godina. Zar nije tako? Osobine, osećanja, pa i način razmišljanja se ne menjaju, bez obzira na vreme u kom se živi.

Sedela je u tramvaju i sa nevericom buljila u mobilni. Poruka je glasila:”Ne vredi, ne stižem na vreme, iskrslo je nešto vanredno!” Obli je hladan znoj. Ne, ne mogu da verujem, koje je on đubre! Pa, do pre deset minuta je teklo sve po planu. Dakle, ništa od susreta za kojim je čeznula. Bila je u vezi sa tim čovekom već tri godine. Viđali su se jednom mesečno. Osećala je da polako sve to gubi smisao.

Pages