Jadranka Bežanović Sovilj

Dozivali smo se ćutanjem na ivicama snova u arenama srca sa tragovima prolivene krvi pobeđenih  gladijatora u čeljustima zveri.

Ukrštale su se suze u molitvama himalajskih monaha sa bolom porodilja na obroncima Jerininog grada.

Nikome više nije važno saznanje o postanku sveta kao i pomračenje istog.

Slepošću uma tražimo jasnoću našeg srca.

Dobijamo pečat strastvenog ludila.

"E, naći ću neko novo nebo, još veće od ovog mog! I leteću, leteću..." reče leptir koji je sto svetova promenio, posetio hiljadu oblaka i pio vodu sa bezbroj listova.
"E, naći ću neki novi svemir, još većeg od ovog mog i širiću se, širiti...", reče nebo slušajući onog leptira od pre, tužan, jer mu neće biti prostranstvo za let.
"E, naći ću novu dušu, još lepšu od bilo koje do sada i ponovo ću biti srećan u njoj...", reče svemir skroz uvredjen odlukom neba da ga napusti.

Zemlja je mesto za isceljivanje duše. Tražili smo slobodu i dobili. Znaš ko nije slobodan? Onaj ko se tako ne oseća, ne zna, ne može da zna, neće da zna.

Zamisli protraćiti život u čežnji nedostižnog, nedosanjanog, nepostojećeg sveta, a živiš? Kakvo je to stanje čovečanstva?

Reči su bile nestvarne, ali jasne, da jasnije nisu mogle biti.

Da, da, svakako nam stiže to novo, a staro! Nada postoji da će, ipak, nekada to novo zameniti staro u izmišljenoj granici između godina, a većina ljudi iskreno veruje u to! I tako iz godine u godinu umovi se vrte u krug, zavodljiva laž raznih sistema nudi beskrajne, besplatne nade, ali sa skupim igračkama iluzija.

Običan decembarski dan. Generalno: umor, teško disanje, bezvoljnost...i još kada znate da je petak i da čekate gradski autobus pre podne, nije loše! Marija je uzdahnula pre nego što je ušla u autobus. Sada kreće borba za mesto, za vazduh, za smirenost radi preživljavanja. Baš je život jedna neponovljiva avantura! Pomisli ona sarkastično, ali, u stvari i jeste, samo treba obratiti pažnju na sve raznovrsnosti njegove pojavnosti... Poče da razmišlja o cvetu na sred puta, o izlečenju otpisanih, o raznim čudima koje je sama doživela...

Sklopila sam mir sa sobom. Pregovori su kratko trajali, jer sam bila prijatelj samoj sebi. Jela sam malo više čokolade i pila meni posebno prijajuće hladno, crno vino. Pali su potpisi pijane duše i uzbuđenog srca, nebitno, važno da je i taj svečani čin završen. Obe ja su se zagrlile i oprostile sve dotadašnje gluposti, uvrede, poniženja, nerazumevanja... Zaista je bilo vrlo svečano i dirljivo. Pala je i neka suza. Oprostila sam joj.

·Obdukcije su jednostavnije kada je telo puno silikona.

·Savremena tehnika koja omogućava život posle smrti: silikonizacija. Napomena: nećete, zbog toga, postati sveci!

Sedeli su u mraku kao dva stara pijanca, bez reči sa tupim pogledima u nešto, negde.

Ona mu je otklanjala crnilo iznad glave, a on je tražio na njenom licu suze. Tišina se nametala, iako se čuo očajni vrisak njegove duše.

„Zašto?“, progovori muškarac.

„Ne znam...“odgovori žena, pa nastavi “Ne pitaj se više zašto! Tako je, kako je, i smrt je život...“ Odgovarala je iskreno, ne razmišljajući da li će je shvatiti.

Jedne noći bez sna, nametnula mi se jedna izvrnuta čarapa kao inspiracija o smislu života. Bila je, sa svim onim neodstranjenim koncima koji su visili sa rubova šavova,  jednostavna ilustracija života.

Hvala ti, beskućniče moje savesti!

Hvala ti, besciljna dobroto mog nasleđenog karaktera!

Hvala ti, moje sveživotno iskustvo!

Progledala sam ja te noći.

Donela sam odluku. Prognala sam tugu na pusto ostrvo negde na kraju sveta, levo od Pariza, severnije od Severnjače sa neptunovskom gardom i specijalnom policijom iz Gane...Tako nekako...Ne bih da je ubiju, mora i ona da pati, pa neka umre od gladi!

Ali, avaj, sad su mi javili da je tuga uspela da pobegne! Kažu da ne može da pati, saznajem iz novina! Pa, majku mu, postoji li neko ili nešto da je dokrajči? Nisam za ubistva, ali tuga mora biti ubijena!