Jadranka Bežanović Sovilj

Rođena sam 29. 3.1962. u Zemunu. Detinjstvo provela na Starom sajmištu u Beogradu. Završila II beogradsku gimnaziju i FPU. Tako sam postala diplomirani slikar. Imala sam pet samostalnih izložbi i više zajedničkih. Slikam, crtam, pišem i volim. Moje najvažnije zanimanje je ljubav. Od svoje pedesete godine intezivno slikam i pišem. Ah, da i plivam između redova stvarnosti. Izdala sam jednu zbirku pesama „Skice jedne ljubavi“. Moje umetničke radove možete videti na fb stranici My art-Jadranka Bežanović Sovilj i pesme na fb stranici Saratea. Udata sam i imam dva sina. Živim i radim u Beogradu.

Koliko, zapravo, čovek može da bude ružan? Iskustvom i zrelošću shvatimo kad-tad da spoljašnji izgled nije merilo nečije lepote. Da nam Bog, genetika, srećna ili nesrećna okolnost, određen fizički, mentalni, emotivni i duhovni izgled, da nam i društvo u kom odrastamo i u kom se formiramo kao ličnosti određene etikete lepog ili ružnog  i  ono na šta od rođenja ne možemo da utičemo.

Reci mi, molim te, da li još ima onih vrelih kifli, posutih solju, kod onog debelog pekara sa pocepanom majicom na stomaku, kome viri pupak kao najstrašnije oko Kiklopa?

Volela bih da znam da li se sećaš mirisa lipa na putu u nepoznato?

Reci mi, molim te, zašto ljuto i slatko mogu da budu dobra kombinacija i kome? To mi nikada neće biti jasno...

Vreli julski dan je obećavao. Osetila je zov prirode. Duboko je udahnula, ustala iz kreveta i lenjo se dovukla do prozora. Sve je tako bilo jednostavno lepo. Čula je besomučno cvrkutanje ptica u krošnji stare smokve, osetila je pirkanje vetra po licu kao i titranje sunčevih zraka. Odlično, odluči devojčica, idem do reke! Hej, ni umivanje, ni doručak, doduše skoro da je i vreme ručku, ni maženje sa tigrastim mačkom, pa ni „dobro jutro“ tetki koju samo okrznu pogledom dobacivši:“Odoh ja!“

Jao, jao, jao, ludi ljudski svete! Najzad sam shvatio zašto sam sa vama! Istina je ono što kažu, da se rešenje pojavi spontano kada prestaneš da razmišljaš o njemu. A, nisam ljubitelj istine, jer ste je vi, gospodo, izmislili! A, uh, kada prepoznah svoju besmrtnost zavoleh se još više u ovom, vašem dvadesetprvom veku! Kakva ludnica je ovaj vaš ovozemaljski život!

Ne, nije ovo priča o Beograđanima i onima koji to nisu, nikada ne bih ljude tako delila i da nisam Beograđanka. Ali, postoji ta emotivna „težina lanaca“ našeg detinjstva gde se scene urezuju kao filmske, samo bez trake i bez mogućnosti da se drugima prikazuju onako kako ih sami doživljavamo.

Svačiji život je neponovljiv i svako detinjstvo je posebno.

Moja ptičica ove godine puni osamdeset godina. Gledam je, malo savijena u stranu, sa nesigurnim hodom, krila joj zakržljala. O, kako je volim! Osetim koliko je sama i nesrećna pored ljudi oko nje. Sama je, jer ne podnosi ljudsku hladnoću. I onda se buni, nešto zakrešti kao malo dete kada plače bez razloga. U stvari, ispušta krike očaja, jer joj treba mala pažnja i zrnce ljubavi.

Volim da se vozim gradskim autobusom. Kada uspem da sednem buljim kroz prozor sa polu-meditativnom pažnjom. Prolaze slike gradskog života. Pokretne slike životne galerije. Molim se dugo, za sve, voljene i nevoljene, za sebe. Beležim utiske bez osude i čuđenja, bez potrebe da sebi i drugima objašnjavam.

Sedela je na ivici stolice i buljila u zamišljenu tačku naslućenog horizonta. Slika mora i neba bila je nepomična iluzija, ali nudila je nadu. Ustade sa čudnim osećajem praznine, a to njoj nikako nije moglo da se desi. Pa, kako sada da se desi? Klela se u moć umetničkog stvaranja kao u spasonosni beg odbeglog robijaša. Ta žudnja za slobodom, a tako joj malo treba da bi nešto napisala ili nacrtala. A, da, malo joj i treba da odustane od tog čina. Šta ako je to samo varljivi osećaj slobode?

Dođe to jednog dana, utrči u moj zamak želja i pojede sve poljupce iz okrnjene činije osmeha, pa, pobeže i ne ostavi ni jedan bar za uspomenu. Sunce ti tvoje bezobrazno!

Rastrča se i raspeva se raspojasan po mom voćnjaku oteravši vrapce sa grana neizmernih čežnji, pa oduva sve maslačke na sanjivoj, koketnoj livadi svih vremenskih i bezvremenih ljubavi. Sunce ti tvoje žuto!

Krišom jedem ostatke dana. To je samo navika siromašnog deteta da se ništa ne sme baciti, jer je to krajnje nepoštovanje. Grickam to kao jabuku, kao snove. Ne spavam, ne da mi se.

Život biva sve čudniji. Da li je to zrelost, starost, neumoljivost stvarnosti, razotkrivanje zablude? Ne znam, ali i bol i lepota idu zajedno. Pusti apsurd koji sada tako jednostavno razumem.

Pages