Mirko Turčinović

Stojim na taksi stanici u starom kraju. Trotoarom, preko puta, hodaju dve starije žene i smeju se baš od srca. Jedna od njih je moja majka. Šeta ruku pod ruku sa prijateljicom. Hodaju polako, teta Milica se potpomaže štapom. Uhvatio se prvi sumrak i ne vide me.

Vozili smo se ka Mirjevu, mala se raspričala sa mnom, kao sa nekim dobrim ujakom, a ja sam slušao, šta ću. Navikao.

Pa mi je pričala kako je do skoro bila u vezi koja je trajala šest godina. Ona, inače, ima dvadeset četiri. Taj joj je bio prvi i jedini dečko. Nije znala ni za koga osim za njega. Ali, eto, razišli su se. Nije važno, ionako to odavno nije više to, počela je da se oseća kao u kavezu, da shvata da vreme ide, da više nije dete, da hoće da ugrabi još nešto od mladosti…

U zadnjem času je primetio da je na semaforu crveno svetlo i uz škripu kočnica se jedva zaustavio, skoro na sredini pešačkog prelaza. Nervozno je lupio šakom po volanu. "Moram da se saberem, ubiću nekog", pomislio je. Pokušao je da se vrati unazad, ali mu se vozač iza toliko primakao da nije mogao da mrdne. Nemoćno je spustio ruke u krilo i odmahnuo glavom. "Kakav kreten", pomislio je.

Na istoku, noć sve više bledi. Zora me ponovo zatiče na ulici, dok se sa posla vraćam kući. Kod Franša me zaustavlja momak. Umoran sam, ali ipak stajem. Možda idemo u istom pravcu.

Momak je malo popio, ali je fin. Ide do Šumica, vozimo se uz pustu Ustaničku.

-Radite samo noću? - pita.

-Aha... - promrmljam.

Nisam imao matursko veče. Izbacili me iz četvrte godine srednje zbog neke tuče. Doduše, zvali su me na proslavu. Nisam otišao. Nisam bio ni ljut, ni razočaran, jednostavno, bilo mi je svejedno. I kasnije, te godišnjice i okupljanja nisam voleo, ni jednom nisam bio. Nekako mi tu nije bilo mesto. Ali, eto, te godine pokleknem.

-Idemo do kafane "Arilje". - rekao je - Izvinite, ustvari, bivše kafane. Vi možda i ne znate. Ne postoji već dugo, a ja po navici... Znate? Vi ste jedan od retkih taksista koji se seća...

***

Stajao sam pored kola i gledao starca koji je polako prelazio ulicu. Zatim se uputio ka taksi stanici. Bio mi je odnekud poznat.

-Jeste li slobodni? - pitao je kad je prišao. Otvorio sam mu vrata i sačekao da se smesti na zadnje sedište. I dok je on gledao kroz prozor, posmatrao sam ga u retrovizoru, pokušavajući da se setim odakle ga znam. Posmatrao sam njegovo tamno lice, bez ijednog znaka životne radosti i njegove mrtve oči. Onda sam se setio.

-Stani ovde, - rekao je, - neću da komšiluk vidi da dolazim taksijem. Ovde kad dođeš taksijem, gledaju te kao da si sleteo helikopterom. Selendra...

A ja volim predgrađa. Volim da prođem tim pustim ulicama. Tamo, bar naizgled, još uvek vlada onaj stari mir, koji je ovaj grad odavno nepovratno izgubio. Još samo ovde, onako u prolazu, deluje kao da nema žurbe i nestrpljenja. Kao da vreme stoji.

Volim da prodjem ulicom Đure Jakšića. To je ona što sa početka Obilićevog venca izlazi na Knez Mihajlovu kod SANU. U toj ulici je, od jeseni 1979. do prve polovine '90.-ih, svoj život živeo prvi beogradski kafić, "Zlatni papagaj".

Stigla mi je razglednica.

Na slici okean, plaža i palme. LA, California, USA. Nepoznat rukopis i ime, odnekud poznato. Onda je iz sećanja izronila jedna stara slika. 

* * *