Slađana Belko

Rođena u porodici umetnika i profesora, odrasla uz muziku i lepu reč.

Zalutala u ekonomiju, sada troši penzionerske dane. Putuje, priča, piše ikone. Piše za sebe. I druge.

Tokom studentskih dana aktivno saradjivala i objavljivala u glasilima GE i Student.

U profesionalnoj karijeri objavljivala radove u domaćim i medjunarodnim časopisima iz oblasti ekonomije.

Tokom poslednjih godina objavljivala eseje, putopise i kratke crtice na društvenim mrežama i portalima, u časopisima Balkanske vertikale i Beogradski krug kredom. Pesme su joj uvrštene i objavljene u jubilarnom glasniku "Garavi sokak", književnog kluba Miroslav Mika Antić. Dobitnik specijalne nagrade za kratku priču na konkursku kluba Ivo Andrić u 2019. godini.

Član je Društva književnika Beograda.

Zbirku  pesama "Maline u flanelu" objavila 2019. godine. U pripremi je nova zbirka pesama, kao i zbirka kratkih priča.

- Videla sam te juče na stepenicama!

Za one neuke koji se edukuju preko mreža
i glume instant filosofe. Erudite i poznavaoce.
Dušebrižnike, savetodavce. Life couch savetnike.
(ovo da budem u trendu, uprkos godinama).

Uvek sam zamišljala šta bih rekla da me sada pozove novinar Glorie i kaže:
"ajmo jedan intervju,vaša intimna azbuka."
Pa eto, za svaki slučaj.

Vremenom počinjemo da ličimo na naše majke. Sve više. Ako ne likom onda pokretom, mimikom, glasom, rečenicom.
Čuvenu rečenicu, njenu, gde ti fircaš ja sam proštepala, citiram sve češće. I uvek skupljam trun pašine koji se nekako baš tada nadje u uglu oka.

(istrgnuto iz sećanja, sačuvano od zaborava, )

...već deseti put slušam Chris Rea. Kupio sam kasetu čim stigao u Titograd. Puno mi pomaže da do bola zapamtim petak prije podne u Duškovom stanu (vjerujem da se sjećaš).

...kako je lijepo što smo se sreli ujutru... Jutarnje traženje kafane koja radi. Dušanovac - Slavija - Prag. Stvarno, ima li šta ljepše od ljudi koji se dugo vole. Kako sam srećan što nismo izgubili taj dan.

Čar, čarati.
Začarati.
Očarati.

Izrekao je to ne trepnuvši. Posle svih tih godina, lagano nogu pred nogu, duž zemunskog parka. Pokazala mu je Lafontenov spomenik. Iako stari Zemunac nije znao tu priču. U doba karantina krajem prošlog, ma šta prošlog, pretprošlog veka slavni pesnik zaustavio se sa svom svojom svitom u karantinu. Uvek je hladni Zapad štitio svoje ljude od čudnog i čulnog Istoka. Zemun je bio predvorje Raja ili Pakla, kako kome. Začudjeni Zemunci videvšu svu tu silu sobara, slugu, kuvara, konjušara koji su pratili slavnog pesnika pomisliše da je u njihovom gradu princ.

- Dobar dan
- Dobar dan. Mi se znamo?
- Da išli smo zajedno u školu.
- Osnovnu ili?

Nekada je postojao korzo. Centralna gradska ulica koja bi uveče postajala pešačka zona i carstvo za pokazivanje, pogledavanje i flertovanje. Obično je u blizini bio i glavni gradski park, još ako je i reka tu negde pored, divno. Raj za zaljubljene. I one koji će to tek biti.

Mnogo pre 2013. (kad je Netflix počeo da sve epizode jedne serije ili sezone serije postavlja istovremeno, što omogućava gledanje u kontinuitetu) manijačila sam gledajući La femme Nikita na CD. Od mog prodavca iz Kneza imala sam celu seriju, prvu, svih 7 sezona. Noćima sam gledala kako se nežno vole onako surovi ljudi. U tim godinama navijala sam za Nikitu. Danas mi je Medlin mnogo bliža. A i volim orhideje.

Pages