Slađana Belko

Rođena u porodici umetnika i profesora, odrasla uz muziku i lepu reč.

Zalutala u ekonomiju, sada troši penzionerske dane. Putuje, priča, piše ikone. Piše za sebe. I druge.

Tokom studentskih dana aktivno saradjivala i objavljivala u glasilima GE i Student.

U profesionalnoj karijeri objavljivala radove u domaćim i medjunarodnim časopisima iz oblasti ekonomije.

Tokom poslednjih godina objavljivala eseje, putopise i kratke crtice na društvenim mrežama i portalima, u časopisima Balkanske vertikale i Beogradski krug kredom. Pesme su joj uvrštene i objavljene u jubilarnom glasniku "Garavi sokak", književnog kluba Miroslav Mika Antić. Dobitnik specijalne nagrade za kratku priču na konkursku kluba Ivo Andrić u 2019. godini.

Član je Društva književnika Beograda.

Zbirku  pesama "Maline u flanelu" objavila 2019. godine. U pripremi je nova zbirka pesama, kao i zbirka kratkih priča.

…..
Bože, da li je zbog te druge, mladje otišao slomljenog vrata, razbijene arkade, iskeženih očiju, sa baricom podno nogu i smradom koji ne može da istera iz nozdrava.
….
Kaputi na terasi lelujaju, kao smrt u filmu Bele noći. Barišnjikov pleše tango smrti.
…..
Piše danima, muči se noćima.

Ona je jedina znala njegovo i andjeosko i djavoljsko lice. I zbog tog andjela u njemu opraštala mu sve sotonino.
Mnogo ju je i mnogo ga je volela.
Mnogo ju je i mnogo ga je mrzela.

Leto 2002. Ja i mladji klinac letujemo u Turskoj. Prvi put nakon onih groznih godina idemo na more avionom, letujemo u hotelu, aranžman 12 dana, na 12 meseci, kreditnih, naravno. Ali nije mi žao. Konačno ću da osetim čari pristojnog letovanja.

Tražim hotel u centru, da bi uveče bili u gradu, duž obale, da šetam rivom kao nekad. Svi oni izolovani all inclusiv hoteli mi nisu privlačni, animatori za decu, kičerajske turske noći i slično meni nisu zanimljivi. Ja svoje dete umem i sama da animiram. Bar sam mislila da umem.

Godine samačkog (udovičkog) života su je očvrsle.

key words: budžet, štuka, nacrt, krelac, obrazac, ćate

Zdravo Slatka,

prvo Ž na kraju pisma je želim,

a ovo drugo Ž je ženim

 

 

Maloprije sam te zvao, ali bila si kod doktora, pa se ponovo nijesmo čuli. Tvoja mama je bila ljubazna, ali ja se odmah rastužim i iznerviram što te nema i što se nismo čuli….

Još nisam dobio pismo, ali stići će valjda sjutra…

Titovi pioniri prepoznavali su se po crvenim maramama. Tergal suknja, bela košulja, lakovane cipelice i marama obavezni za školske priredbe i hor. Važnije posete rodbini, bez marame, odlazak u pozorište. Svečani dogadjaji podrazumevali su svečanu, i čistu, odeću.

Kako je malo potrebno da se čovek nasmeje. Danima već čitam poplavu književnih kritika, komentara univerzalnog poznavaoca svega i svačega, od jeftine psihologije, preko filozofije, do teorije književnosti i poznavanja svetskih kuhinja. Sledbenici, ili modernim jezikom rečeno, followeri, prate kao oni što idu za slepcem. Lajkuju, srca samo pljušte, a ona sve veća i veća, ne skida se sa inih mreža. Na svaka 2 sata nova objava, češće od antibiotika. Ne možemo da ga preskočimo. I ništa čudno, tako se stiče jeftina popularnost sa isto takvom publikom.

„Svako božije lice ima svoju scenu i svoj proscenij, svoje kulise i svoje zakulisne tajne, svoj život i svoj predživot. Svako ima svoju fasadu, svoje više i niže spratove, svoje salone, ali i svoje podrume i tajne po svojim škrinjama na tavanima (Valery).“

IZ Matvejevićevih razgovora sa Krležom.

Bulevar. Počinje kod Skupštine, a kraj mu se gubi negde na putu za Smederevo.
Pošta, Narodna banka, Pelivan, Šeherezada(seća li se još ko), masivna kapija Čehoslovačke ambasade, Crkva, Tašmajdan, prvi poljupci, klizanje, Madera, eh…krem brule.
Momci sa Pravnog, tramvaj niz Beogradsku,“ nemoj slučajno da ste se kešali, ubiću te ako padneš“…
Njena ulica i onda Biblioteka, KST, prve igranke i sad već ozbiljni poljupci ispod svetleće disko kugle..Zamišljeni Tesla i zabrinuti Vuk…i kraj.
Tu prestaje Grad, a počinje provincija.

Kako stići do Islanda?

Pa preko obala Goe.

 

Škiljevića sam upoznala pre dve godine u Društvu književnika Beograda. Medju „umnim i sedim“ glavama (kako su se meni činili pesnici sa već nekoliko objavljenih zbirki za sobom, svi  prisutni pisci ozbiljnih romana i eseja), izadje pred nas  i mene jedan visoki čovek, mojih godina i poče da čita nešto o Tozi vampiru.

Pages