Film

Nedavno sam gledala ruski film Leto. Prikazuje život progresivnih rok muzičara 80-ih godina, u tadašnjem Sovjetskom Savezu. Film je impresivan i što je najvažnije, verodostojan. Potpuno se poklapa sa onim, što sam skoro 10 godina lično doživljavala, živeći i studirajući u Moskvi.

Tadašnji Sovjeti su živeli strašnim životom. Sve je funkcionisalo na granici ljudskog dostojanstva.

Sunce, najlepše sunce pretprazničnog jutra prelivalo je radošću čitav grad, kao da u zagrljaj prima sve. Sa tugom i bolom u grudima, suvih usana, ruku koje se tresu, sa mukom otvarajući oči, Viktor se spremao da ustane, nesiguran u sebe, sa mislima koje su ga gušile. Tako usporeno, kao da odlazi na poslednji put, nemo je gledao kovertu i nije imao nikakvu ideju šta da učini sa sobom.

Gledajući Penelope Cruz kako igra uz Bijelo dugme (Twice born), odmah sam sebe stavila u poziciju potčinjenog posmatrača. Bele, južnjačke zube i rege kapu koju fura u filmu, je zanimljivo doživeti u korespondenciji sa yugomuzikom. Uopšte videti glumicu ovakvih kvaliteta kako veselo đuska uz naš jezik je zaista nesvakidašnje. Gluma je neprevaziđena, način na koji se njiše, kao da razume svaku reč, a pritom znamo da srpski razume kao i japanski.

Da je neko pre dve hiljade godina rekao da će jednoga dana ljudi gledati događaje u svetu, udobno zavaljeni u svoju fotelju, bio bi proglašen ludim i verovatno bi mu bio pokazan put u istoriju. Napredni vizionari su po pravilu uvek bili izopšteni od savremenika, jer savremenici nisu imali takve nezamislive vizije. U mračnom srednjem veku, naprednjaci koji su tvrdili da je Zemlja okrugla, ili da će čovek jednoga dana leteti, završavali su u mučilištima inkvizicije, dok su srećniji bili pošteno isprebijani i proterani.

Autorka ovog teksta izgubila je opkladu, rekavši da će Leia poginuti i sad mora nekome da piše priču.

Festu se bliži pola veka, sad mu je 45, što će reći da je nešto stariji od mene. Prvo da vidimo ono što se obično ističe, a o čemu nećemo govoriti. Nisam preterani ljubitelj gužve koju stvaraju zvezde i zvezdice, neka izvine čak i Monika Beluči. Od Festovih otvaranja, do sada sam bio samo na onom kad je bio film „Koriolan“, inače sniman u Beogradu (što je baš leglo). Takođe, izvesna pažnja posvećena je činjenici da je pobedio film „Ne gledaj mi u tanjir“ (pijat – tako se govori i u Boki Kotorskoj), naših dragih susjeda.

Trideset godina nakon smrti legende režiser Kevin Mekdonald, koji je poznat po filmu Poslednji kralj Škotske, odlučuje da napravi dokumentarac o Bob Marliju, koji bi trebao da približi legendu novim naraštajima i da podseti stare o kome je tu stvarno bilo reči. Uz pomoć Marlijevih bliskih saradnika, njegovih najbližih, uključujući i decu, mi saznajemo o njegovom životu koji nimalo nije bio naivan.

Predstavljen kao reformator i čovek pun energije koji želi da doprinese boljoj socijalističkoj zajednici, iza Ivana Stojanovića krio se neobuzdani lik karijeriste koji je radio sve ono što i njegovi prethodnici, samo sa naglašenim pseudoentuzijazmom i parolom: cilj opravdava gaženje i preko mrtvih.

Čvorović u tom kontekstu ispaljuje ćorak u Jakovljevića i njemu sličnima koji ne predstavljaju nikakvu opasnost za rušenje onoga zašta se glavni junak ceo život borio.

Ilija je zapravo pucao na beskrvnog, anemičnog, bolesnog šećeraša i čiraša, koji ima nepopravljivog sina narkomana, nesređen život, histeričnu ljubavnicu i isto tako anemične prijatelje koji su zarobljeni u administrativnom svetu.

Pages