Kultura i umetnost

Taj trenutak u kojem je ponovo zagrlila malog brata čije su šake bile zamotane gazom, bio je za Jelenu kao dar sa neba. Plakali su oboje, on od radosti što je opet  vidi, ona od tuge što će već sutra otići iz Doma, a nije znala kako da mu to kaže. Još je strašnija bila vest da im je majka u bolnici i da je neizvesno hoće li preživeti i kakve će posledice imati posle pokušaja da sebi oduzme život ispijanjem poveće količine lekova u nastupu nervnog rastrojstva zbog onoga što se desilo njenom sinu.

Željkov tata je pandur. Ili inspektor?! Razabiram tek po neku reč dok stojim ispred kancelarije direktora škole. Čujem uzrujan, povišen ton mog oca. Skoro da se dere, uopšte ne liči na njega:

"Odakle Željku lisice!!? Šta radi taj njegov otac? Pa šta ako je inspektor!"

Stvari počinju da dobijaju smisao.

Čitav taj mesec je padala dosadna jesenja kiša, koja je sumrak pretvarala u maglu, a nebo se činilo kao da po njemu plove olovni labudovi. Mrzela je kišu, zimu i hladnoću, koliko god da se oblačila, njoj je bilo zima. Ništa manje nije mrzela ni leto, zagušljivu sparinu i miris bolnice. Kad malo bolje razmisli, bilo koja pomisao joj je stvarala nervozu ili ravnodušnost. Ničeg nema lepog, mislila je gubeći brzo interesovanje, ali odlučivši se za osvetu koja je tinjala u njoj kao tek razgorela vatrica, njoj se učini da ipak ima nečeg lepog.

Imala je vikendicu u Grockoj. Još u rano proleće peselila bi se tamo. Provodila divna leta na Dunavu. Do kasne jeseni i mirisa paprika pečenih na „smederevcu“. Poznavali su je svuda, na pijaci, u manastiru Rajinovac, na splavu sveti Nikola. Gročanska ada, špic rezervisan za pecaroše, bila joj je dostupna zahvaljujući Njuletu, alasu. Jednom rečju, odomaćila se. Primili su je kao svoju.

Ko sam ja lično, to nije važno. Važno je ono što radim, čime se bavim. A čime se to bavim? Osnivač sam (ali ne i vlasnik) jednog udruženja, službe, agencije. A čime se bavi ta agencija? E, pa to je već malo teže objasniti. Ne zato što je teško, već zato što je skoro pa nevjerovatno. Vidite, agencija i ja sa njom se borimo protiv čudovišta. Da, znam kako to zvuči. To je bila i moja reakcija kada sam se prvi put susreo sa tim svijetom. Kako sam se susreo? Kako i zašto biće vam jasnije ako ovu priču ispričam od početka.

U gradskom autobusu je odjekivao glas sa automata:”Sledeća stanica Ulica Spa-spaljenihmo-mostova!” Starac izađe. Miris lipa gavrati u detinjstvo. Tačno je, kakvo god da je detinjstvo, uvek ga se sećamo sa nostalgijom i nežnošću. E, moj Vidoje, kad je to bilo, jedva se sećaš lepih stvari…samo se njih i sećaš. Život je ili sećanje ili zaborav, ako stigneš do starosti.

Јеdаn nеmi glаs kаzivао је rеči čоvеkа bеz glаvе, kојi је šеtао krоz sоbu...urеđеnu sоbu grаditеlја bеz ruku... U svаkоm kutku pо zidоvimа, isiјаvаlе su izgоrеlе fоtоgrаfiје žеnе – оpsеsiје.

Мnоštvо izgоrеlih rupicа оslikаvаlо је vеličаnstvеnоst dеtаlја. ОNА u... ОNА krај... ОNА sа... ОNА, pо stоtinu pоnоvlјеnо ОNА, оslikаnо ОNА, zаmišlјеnо ОNА i...

Rano je jutro, tek svanjava, majka je već odavno ustala i miris prženica se širi iz malene kuhinje stana u suterenu stare, oronule zgrade na periferiji. Igor i njegova sestra Jelena se polako bude, dok napolju počinje prvi sneg. Decembar, prvi dan zime. Za koji minut, majka kreće na posao, a njih dvoje ostaju sami da doručkuju, igraju se i održavaju vatru u starom šporetu, čekajući da se ona vrati s posla oko podneva.

Čitave te nedelje je padala sitna, dosadna kišica, nebo je rasipalo svoje nevidljive lasere preko sivih krovova, a ona kao da je nosila čelične čizme, pa se noga lepila za asfalt. Doslovno se vukla do klinike, spremna da svoju zamisao privede kraju. Sve je do tančina isplanirala i prognoziranje o mogućem krajnjem rešenju je zaokupljalo njene misli. Pomalo depresivna i u isti mah srećna - raspolućena pamet njena, kad je ugledavši čuvenog hirurga Ignjata Prata, kako užurbano prolazi hodnikom, sagla glavu da je ne prepozna.

Stajali su jedno kraj druog dok je hladan vetar šibao Orlovačom.
- Kada smo ovde poslednji put bili? Sećaš li se?
- Nemam pojma, malo naših je ovde sahranjeno.
- Ma ne ludice, znaš ono kad sam maznuo ćaletu auto pa samo išli u Lipovačku šumu.
- Joj.

Laki osmeh plavi joj lice.
Svi ih gledaju u čudu. Ne znaju ko je on, a neće da pitaju. Ona nemušto objašnjava: školski drug. Što i jeste. Bio. A danas?
Sećanja naviru.

Pages