Kultura i umetnost

U gradu u kome su se svakodnevno dešavali razni događaji iz kulturnog i društvenog života, živela je devojka koja je bila prilično usamljena. Nije imala sreće da, poput njenih vršnjakinja, upozna pravu osobu, nekog ko bi je izveo i upotpunio joj doživljaj sreće. Sreća je lepa kada se deli u dvoje, svaki trenutak proveden sa osobom koja ti u životu znači, predstavlja najlepši komad dušinog mozaika.

- Molim Vas za strpljenje. - rekao je - Ja sam malo spor... - sa mukom se spustio na suvozačevo sedište.

-Eh, godine... Idemo do... 'Orašca'... - kaže, teško dišući.

-Je l' Vam dobro? - pitam.

Posle par dana, proleće se vratilo, čak je pomalo zakoračilo i  leto. Od one posete ocu, osetivši iznenadnu prazninu u sebi, rekla je Martinu da mora nešto da završi, pa će se brzo vratiti. Koliko još sutra. Međutim, već je bio četvrtak, a njoj se nije dopadalo da se vrati na isti kolosek.

Rođena sam u jednom malenom selu u Banatu, pre 67 godina. Oduvek sam živela u nekom svom svetu mašte i tako sam osmislila scenario svog života.

Imala sam dosta udvarača, ali ni jedan nije bio po merilima mog zamišljenog, idealnog muškarca. Zato sam starost dočekala sama. Ali, ne žalim, imam lep život. Oduvek sam volela da čitam i pišem. Imam nekoliko svezaka popunjrnih, što pričama, što pesmama. Čak sam napisala i dva romana. Ali, niko nikad to nije čitao. Nisam smogla smelosti da rukopise ponudim nekom izdavaču.

Krenuo je u nepoznato, po ko zna koji put. Sam je sebi zacrtavao ciljeve i sam ih je ostvarivao. Pasoš mu je bio popunjen pečatima  graničnih prelaza i posle nekoliko meseci bio je problem pronaći prazno mesto za novi. Ali, njega to nije brinulo, izvadio bi novi pasoš i sa besprekornom upornošću nezasitog avanturiste, putovao je i dalje po svetu. Šta ga je to vuklo tamo, negde? Taj odgovor nije znao, a nekako se nije puno ni pitao.

...  ...

želeo bih  da napišem nešto, pismo, suviše je malo, nešto više, ne mogu, teško mi je da olovku pokrenem, baš kao što mi teško i da pišem u prvom licu. Teško mi je kada nemam mogućnost da se sakrivam iza stvarnih ljudi i izmišljenih događaja, ili obrnuto, sasvim je svejedno.

Rebeka je ceo svoj život igrala jednu veliku monodramu. Imala je puno strahova koje je sama sebi nametnula, nedostatak poverenja prema svemu što ju je okruživalo. U sebi je imala puno ljubavi, ali nije znala da je nekome da. Čak ni sebi. Bila je sama čitav svoj život. Nije uspavala da pronađe ozbiljnog muškarca kome bi se predala, kome bi dala celo svoje biće i kome bi mogla da pokaže svoju unutrašnju lepotu, da pokaže ono žensko i predivno u sebi. Imala je u životu par veza, ali nije imala hrabrosti da u njih unese sebe.

Polovinom devetnaestog veka, njen se čukundeda, Pavle Jovanov Petrović, oženio visokom i naočitom devojkom iz sela s one strane planine. Bila je jedina kći Stojana Savića, seoskog kovača, na glasu po lepoti i umeću u svim kućnim poslovima. Ono po čemu je naročito bila poznata beše njen glas i ime koje je s ponosom i pravom nosila. Zvala se Gizdava. Pevala je na seoskim mobama i prelima, pevala tako zvonko i jasno da su je, pričalo se, čuli u susednom selu.

Ivan je zaključao vrata svoje kuće u jednom malom selu u Sremu. Izašavši kroz kapiju, svratio je do svog prvog komšije i prijatelja iz detinjstva.

-Savo!- povika, ulazeći u dvorište. Iz kuće je izašao njegov prijatelj.

-Reci Ivane.

-Vidi…evo ti ključevi moje kuće. Obiđi je s vremena na vreme…kad stigneš, ili ako nešto primetiš čudno.

-A, ti? Gde ćeš?

Autor Slađana Belko

Pages