Kultura i umetnost

Šetam Ljubljanom poznatim stazama. Teško mi je.

Uvek mi je teško kad prolazim istim mestima. Sama. 

Od Dolenjske ceste, preko Grada do pijace, potom do mestnog trga i naravno pozdrav Prešernu. Okamenjenog pogleda gleda u Juliju i smišlja  nove sonete. 

Srbi u Estoniji prava su retkost, susreti sa njima takođe. Čarobne trenutke sa bivšim zemljacima iz jedne bivše zemlje, doživljavala sam kao nacionalni praznik. U udaljenoj i hladnoj zemlji, išibanoj vetrovima i najčešće zaleđenoj, efekat srpskog jezika milozvučan je i svakako terapijski.

B.K. biо је čuvаr O.M.bаnci, vеć gоdinаmа је rаdiо оvај pоsао, prеdаnо, lјubаznо, štо nе rеći rutinski. U njеmu sе vеć оsеćао zаmоr, prаzninа kојu је оbuzimаlа svаkоdnеvicа, gоdinе su prоlаzilе, а svе је tаkо istо kао dа sе niје pоmеrilо. Isti lјudi, prеslikаni dаni, јеdаn оbičаn učmао živоt.

– Ha-ha, Crkva vrti gde burgija neće. – jednog jutra kratko je prokomentarisao Roberto pročitavši novosti na internetu.

Neverovatno i moguće! U Estoniju je došlo pravo pravcato leto. Nezapamćeno visoke temperature, „topli fen“ koji ne donosi olakšanje i rojevi nekakve leteće gamadi koja samo otežava vremenske „neprilike“.

Аnin rоmаn је dubоkо zаčinjеn еksplicitnim sеksuаlnim scеnаmа, pоvrеmеnоm pеrvеrziјоm nа kојој bi јој skinuо kаpu i dоbrim stаrim Chinаskim .
Nјеnа hеrоinа rоmаnа ruši svе bаriјеrе, prеdrаsudе о lјubаvi, sеksu , kvаzi prоmiskuitеtu, muškо-žеnskim оdnоsimа kојi su uvеk bili isti. Оn žеli lјubаv, оnа sаmо trеnutаk zаdоvоlјstvа ili оnа žеli lјubаv, а оn sаmо imа lјubаv nа јеdnо vеčе.

Nоrаh Мillеr

Sedela je na uglu njegovih usana. Nemoj da se nasmeje onako šeretski, pašće, razbiće se! Do skoro je bila raspadnuta u više stotina komadića. Samo ne ponovo, jer, jedva se sakupila, zalepila, zalečila. Ali, hajde da je čovek pita šta će ona tu? Em visoko rizično područje, em opet on, em jedva se sastavila…Treba stići do oka, tamo je bezbednije.

Iza zatvorenog pogleda napipavao je sat, poželeo je da ga snažno udari, da ga zgrabi i tresne o zid, da zaćuti taj odvratni zvuk buđenja. Ne želi da prekine san iako je prazan, bez radosti i plesa, ali je san i utočište. Zaspao je, čvrsto. Tvrdi san se nastavlja, krađa izgubljenog vremena.

Sa naporom, lenjivo, oslanja se na nogu, ne obraća pažnju da kasni, da stvarno kasni, otrgao je, otrgao previše. Sa samoprezirom posmatra svoj odraz u buđenju jutra, nazire iza krovova... Novo jutro, novi ...

Tih dana, Roberto bi ujutru najpre prošvrljao po internetu tražeći vesti o Nojevim barkama, potom bi prionuo na posao ako bi imao inspiraciju. A, ako ne bi, predao bi se maštarenju. Zavalio bi se u fotelju, zatvorio oči i odlutao. Gde drugo do na promociju svog prvog právog romana.

Oprosti, ali zaboraviću te.

Prognaću te iz svojih misli,

iz svoje duše;

Istisnuću te kao trn

koji se pogano uvukao pod kožu,

i koji gde kod da kreneš bode i boli.

Pamtiće te samo srce;

Taj autonomni i nezavisni organ,

odmetnut od zdravog razuma

sa večito svojom politikom,

ali i ono – takvo kakvo je, nemušto i nemo,

skoro pa mutavo,

može jedino da guta i da trpi,

da te oplakuje u tišini svog jada,

dok jednom i samo ne prepukne kao zrela jabuka

koja pada na tvrdu zemlju.

 

Pages